Kad porodična penzija postane klopka: Život s 12.000 dinara

 Porodična penzija je važan oblik socijalne zaštite za osobe koje nakon smrti člana porodice ostaju materijalno ugrožene. Međutim, dobijanjem ove penzije gube pravo na stalno zaposlenje, jer se u tom slučaju penzija oduzima – što paradoksalno otežava život primalaca, jer često ostaju "osuđeni" na niska primanja.

“Ne znam više kud ću ni kako ću, ovako ću psihički da odem”, govori za Nova.rs S. J. (60), žena iz Kraljeva koja svakog meseca preživljava sa manje od 12.000 porodične penzije, koja joj je ostala nakon smrti supruga.

Zakon o penzionom i invalidskom osiguranju ne dozvoljava joj da nađe stalan posao, jer bi se onda prekinula isplata penzije, koja joj je za sada jedini sigurni izvor prihoda. U Kraljevu je jako teško naći “stabilno” zaposlenje, zbog kojeg bi se S. J. odrekla porodične penzije. Zapravo, to je gotovo nemoguće za ženu koja je u njenim godinama. Ona je želela da ostane anonimna jer se plaši da će i to malo novca izgubiti, ili da niko neće hteti da je primi da radi, makar na privremene, sezonske poslove.

Pravo na porodičnu penziju osmišljeno je tako da olakša život osobama koje su izgubile one najbliže, a čija je zarada bila važna za njihov normalan život. Na ovaj vid socijalne pomoći pravo imaju članovi porodice umrlog osiguranika koji je navršio najmanje pet godina staža ili je ispunio uslove za starosnu, prevremenu starosnu penziju ili invalidsku penziju. Ovo pravo imaju i članovi porodice preminule osobe koja je već bila korisnik nekog od ovih vidova penzije.

Udovica umrlog stiče pravo na porodičnu penziju ukoliko je navršila 53 godine života, odnosno 58 godina života ukoliko se radi o udovcu. Dete preminulog prima penziju do 15 godine, odnosno do 20. ako pohađa srednju, ili 26. godine ukoliko pohađa fakultet ili višu školu.

Pravilo koje je Kraljevčanki S.J. učinilo život izuzetno teškim je činjenica da se isplata porodične penzije obustavlja ukoliko osoba stupi u radni odnos. Dozvoljeno joj je samo da radi po ugovoru o delu ili autorskom ugovoru, s tim da zarada na tom poslu mora biti niža od iznosa najniže osnovice u osiguranju zaposlenih, odnosno od minimalne zarade. Taj iznos je trenutno 25.801 dinar.

Muž S. J. je  imao 30 godina i 11 meseci radnog staža u propaloj kraljevačkoj fabrici “Magnohrom”. On je umro 9. jula 2017, godinu dana pre nego što je trebalo da napuni 65. godina i da ode u penziju. Od njegove penzije, koja sama po sebi nije bila visoka, uprkos dugogodišnjem mukotrpnom radu, supruga je dobila 70 posto, što je tih nepunih 12.000.

S.J. nam govori kako ne može da shvati kako su porodične penzije toliko male.

“Mi smo pre 30 godina došli sa Kosova, muž je sve poznavao, jer je radio sa puno naroda, a ja sam radila privatno, imam nekih 15 godina radnog staža, ali nemam godine da ostvarim godine za svoju penziju”, govori ona.

Sada se našla u bezizlaznoj situaciji – osuđena je na nisku penziju koja mora da joj pokrije ceo mesec, jer joj je uglavnom jedini izvor zarade. Zato je u stalnoj potrazi za nekim “poslićem”.

Jedinu pomoć dobija od dece, koja žive daleko.

“Imam dve ćerke, one mi sa sela donesu namirnice, krompir, ponešto tako… Jedna ima dvoje dece, ona mi pruži koji dinar, ali ne može, ima i ona porodicu koja živi od njene plate”, objašnjava nam S.J.

Pored svih finansijskih poteškoća, i zdravlje joj se pogoršava. Govori nam da ima problem sa venama zbog kojeg jedva stoji na nogama. Svako novo sutra za nju je neizvesno – ne zna da li će se probuditi u mraku, bez televizije koja joj je često jedini vid opuštanja i nekakve zabave, u hladnoj sobi, sama, zbog neplaćenih računa – jer su tih bednih 12.000 tog meseca otišli na neke druge životne potrebštine.

Slučaj S.J. nije usamljen, a država previđa činjenicu da su porodične penzije uglavnom niske i da nikako ne mogu da budu dovoljne za život bez dodatne zarade, posebno za starije osobe kojima su deca odrasla i koje su ostale same, a koje inače imaju male šanse za neko stalno zaposlenje, čak i da im je zakonom dozvoljeno.

Setimo se i da su te osobe u godinama u kojim im nije lako da obavljaju nadničarkse poslove, koji uglavnom zahtevaju fizičku snagu. A od nečega se mora preživljavati –  život lako postane računanje svakog dinara, brojanje svakog zalogaja, i tako svaki dan – “od prvog do prvog”.

Zašto se plašim da ostarim u Srbiji

 Sinoć smo po onoj kiši, baka od 70 i kusur i ja šetale pse po kraju. Kaže mi da joj je penzija 18.000 dinara. Baš toliko je svojevremeno dobio i moj otac kad je zbog bolesti dobio rešenje o invalidskoj.

Diplomirani mašinski inzenjer , radio je kao konj, od jutra do sutra, dok nije dobio rak. I ova baka s iscepanom jaknom i bušnim patikama s kojom šetam je radila. Sad je zaslužila da napokon živi, deca su otišla, još je u dobroj formi, ali, čini mi se, ništa od toga, deluje pregladnelo i noge su joj mokre.

Stari ljudi u beogradskom naselju u kom živim retko imaju osmeh, umro je kad su treći put došli na kasu u Maksiju i shvatili da im fali 10 dinara za paštetu. Prvi put im je kasirka progledala kroz prste, drugi put su im neki momak ili devojka iz reda dodali, treći put su ostali gladni.

A ako im je i posle toga ostalo nešto malo dostojanstva, sahranili su ga kad im je posle višesatnog čekanja u Domu zdravlja lekarka kroz zube, besna što su došli, rekla da pregled kod specijaliste ne mogu da zakažu jer su svi termini popunjeni bar naredna dva meseca. Ne plaše se stari bez razloga odlaska u bolnicu.

Ja sam dedu koji je imao 80, ali se i dalje penjao na drveće, kosio travu, išao u nabavku, kuvao i bio pokretniji i zdraviji od pola mog društva, odvela u Klinički s početkom upale pluća. Davali su mu pogrešnu terapiju, vezivali ga za krevet “da se ne bi povredio kad odlazi u toalet”, ukinuli mu lekove za šećer jer im to nije bilo bitno… Umro je za sedam dana. Nisu mi ni javili, zatekla sam prazan bolnički krevet.

S druge strane, jedna od stvari koje su me fascinirale na svakom putovanju su bake i deke koje u penziji zaista počnu da žive. Idu na skijanje, izlete, okupljaju se jednom nedeljno u klubovima gde plešu sambu, vode unuke na more i u akva parkove, skupljaju se u poslastičarnicama gde degustiraju nove kolače, frizer, pedikir, manikir svake nedelje, pevaju u nekim horovima.

Jedna 70-godišnja Francuskinja je na vrhu od 3.200 metara otvorila kafić gde radi zimi, a ostatak godine putuje svetom. Sama, pocrnela i s osmehom koji poklopi svaki moj uzdah. Druga se u 67. preselila iz Norveške na grčko ostrvo i tamo drži azil za mačke. Treća bakuta iz Engleske putuje sa Mladim istraživačima po Evropi i volontira. U pauzama, klincima pravi sendviče i pije pivo.

Da bi to mogli, treba da budu zdravi, da imaju pristojne penzije, pa elan za životom lako dođe. Da, dosta je do nas kako ćemo oblikovati svoju starost, ali kad krče creva, a noge su mokre, nema tu nikakvog oblika. Samo čekanje bolne i spore smrti. I ko je kriv, razmišljam? Nije teško pronaći krivce, čak i kada starim građanima Srbije poručuju da će im penzije porasti ČAK šest odsto. Juhu! Moja baka iz kraja će biti bogatija za čitavih 1.140 dinara i tad će shvatiti pravo značenje “zlatnog doba”.

Srećan 1. oktobar, Međunarodni dan starijih osoba.