ОКО 2.500 ВОЈНИХ ПЕНЗИОНЕРА ТРАЖИ СТАМБЕНО ЗБРИЊАВАЊЕ
По наредби власти из 1991. своје станове оставили су у Словенији, Хрватској, Македонији и БиХ, а држава им заузврат још није обезбедила ваљани кров над главом
По наредби власти из 1991. своје станове оставили су у Словенији, Хрватској, Македонији и БиХ, а држава им заузврат још није обезбедила ваљани кров над главом
У Србију су стигли пре око три деценије из Словеније, Хрватске, Македоније и Босне и Херцеговине, убрзо после избијања рата, и то по наређењу највиших државних и војних власти. Већина њих је, како то обично раде војници, за собом оставила станове у местима где су некада живели. Одрекли су се својих станарских права, тамошњу имовину предали су по наредби из 1991. године, после чега су распоређени широм Србије. Држава им је јемчила да ће заузврат добити друге станове. То се ипак није догодило. Од 13.000 војних пензионера, њих 2.648 још није стамбено збринуто. Живе по колективним центрима чија инфраструктура није намењена становању – то су касарне, војне школе, хотели, камп-кућице, рекреативни центри...
– Још када смо напуштали огњишта речено нам је да смо због прекоманде у приоритету за стамбено збрињавање. Отад се ништа није променило. И даље живимо у различитим војним колективним центрима затвореног типа, где су нам људска права максимално ограничена. Станујемо у условима недостојним човека, а што је најстрашније у кућама од азбеста који је забрањен у изградњи због канцерогеног дејства – подсећа Владо Ђукић, председник Удружења војних бескућника Србије, уједно и пилот потпуковник у пензији.
Само у главном граду има 11 таквих колективних центара. Један од њих је СРЦ „Сурчин” у коме одавно не постоји ни улично осветљење, а прва продавница и апотека удаљени су око пет километара.
Хотел „Бристол” пред исељењем
Око 30 пензионисаних старешина са породицама или без њих живи и у хотелу „Бристол” у Карађорђевој улици у Београду. Тај смештај станари не плаћају мало, а ових месеци увелико круже гласине да ће и овај колективни центар бити исељен.
– Прича се да ће морати да се иселе због градње „Београда на води”. Где ће да их сместе, нико од њих не зна – каже Владо Ђукић.
– Прича се да ће морати да се иселе због градње „Београда на води”. Где ће да их сместе, нико од њих не зна – каже Владо Ђукић.
Због безизлазне ситуације у којој су се станари обрели, представници удружења недавно су се обратили и министру одбране Александру Вулину. Поставили су му неколико питања, а међу њима и када ће војни бескућници створити свој дом и да ли ће бити обухваћени програмом Владе Србије за стамбено збрињавање припадника служби безбедности.
– Одговор још нисмо добили, али то није први пут. Досад смо се више пута обраћали Министарству одбране. Сазнали смо да у новом нацрту правилника за стамбено збрињавање припадника Војске Србије и Министарства одбране постоје општи критеријуми по којима смо изједначени са свима – истиче Ђукић, уједно и станар СРЦ „Сурчин”.
Овај човек живи у „привременом” смештају већ 21 годину јер је, како тврди, променом правилника за стамбено збрињавање, свима узет приоритет приликом доделе станова, па је сад изједначен са онима који држави нису предале станове нити су улагале у Војно-стамбени фонд.
– У тај фонд смо улагали по 4,5 одсто од бруто личног дохотка. Као војници поступили смо по наредби, а на крају смо изиграни. Само тражимо да се и према нама поштују закони и Устав, јер ионако имамо уставну одлуку која каже да наше стамбено питање треба да се реши по започетом акту – гневан је пилот у пензији.
За војне пензионере који живе у становима у сурчинском центру таква врста смештаја је, како тврде, правна превара, јер станове надлежни не категоризују као службене, већ као привремени смештај у војном објекту.
– То су нам рекли када смо тражили да их откупимо, иако је јасно да ово није војни објекат. Обашка то што нам се наплаћује и порез на колективно становање, по 4.000 годишње. Немамо никакве бонусе, а учесници смо рата којима је држава отела имовину – додаје Ђукић.
И његов комшија из сурчинског центра Драго Солдо подсећа да су првих седам-осам година станари редовно плаћали закупнину у центру.
– После тога је ВУ „Дедиње” пребацио надлежност за одржавање службених станова на Војнограђевински центар од којег две године нисмо добили ниједну уплатницу, а никада нам није послато ни решење о висини закупнине и осталим трошковима. Накнадно смо почели да добијамо збирне рачуне који су били вртоглави. Кад смо схватили да је то класична пљачка, престали смо да им плаћамо режије – открива Салдо.
Станари овог центра тврде да им је забрањено да било шта улажу у простор у којем живе деценијама, док би месечно требало да издвајају око 30.000 динара.
– Војска од нас противзаконито потражује тај новац. У мом уговору пише да све трошкове треба да плаћам као сваки други грађанин Београда. Али надлежни се на то оглушују и траже колико њима треба. Због тога нас је држава тужила. Од мене се рецимо потражује најмање два милиона динара, бар за последњих десет година, за све трошкове. Сматра се да сам се неовлашћено обогатио, јер нисам плаћао дажбине, а заправо мени држава дугује стан који сам јој предао по наредби још 1991. – објашњава Владо Ђукић.
Према подацима Удружења војних бескућника Србије, у периоду од 2005. до 2017. на различите начине стамбено питање решило је око 9.800 војних лица и пензионера, а од 1991. до 2005, како тврде у удружењу, званичних података нема.
Нема коментара:
Постави коментар