Utopija kaže da je internet more mogućnosti, posebno značajno kada su klasični mediji ili sasvim na liniji jedne partije ili na izdisaju zbog besparice – kao što je slučaj u Srbiji. Da li promene mogu stići sa interneta?
„Internet je platforma za svačiju slobodnu i nesputanu kreativnost. Biće uvek sila dobra“, rekao je prošle godine u jednom intervjuu Tim Berners-Li, Britanac koji se smatra pronalazačem interneta. Te reči nije iscedio olako iz sebe, i sam je skeptičan zbog uticaja gigantskih kompanija i tajnih službi na mrežu.
Ali, ako se pogleda iz srpske perspektive, čak ni njegov oprezni optimizam nije utemeljen – niti je internet svačija platforma, niti je do kraja slobodan, niti se koristi baš kreativno.
Nade koje se polažu u internet ogromne su u doba kada vlast kontroliše klasične masovne medije, kada se većina novinara boji da premijeru postavi suvislo pitanje na konferenciji za štampu, a urednicima najjačih televizija slabo pada napamet da daju reč opoziciji ili kritičarima. Da li onda internet ipak može da bude „sila dobra“?
Republički zavod za statistiku navodi da skoro dve trećine domaćinstava u Srbiji ima pristup internetu i da 57,8 odsto ima pristup širokopojasnoj (relativno brzoj) konekciji.
Novije istraživanje iz novembra, o opredeljenosti pred dolazeće predsedničke izbore, otkriva da su oni bez interneta najdisciplinovaniji birači – njih 70 odsto već sada zna da će sigurno glasati. Kod onih koji internet koriste redovno taj procenat je 50 odsto.
Takođe, podrška Aleksandru Vučiću ili Tomislavu Nikoliću je procentualno tri puta veća kod onih bez interneta u odnosu na one sa internetom. Kod eventualnih opozicionih kandidata svih kolorita – Jeremić, Šešelj, Radulović, Obradović, Janković – stvar je dijametralno suprotna. To ne čudi kada se zna da je nedavnu konferenciju za novinare Aleksandra Vučića uživo prenosilo šest televizija. Televizija, to je on, ostali neka jurcaju za podrškom na skučenom terenu interneta.
Doduše, i takva srpska demografija nužno se razvija u prilog interneta – umiru oni koji ga smatraju novotarijom ili tek ponekad popričaju sa rodbinom u dijaspori putem Skajpa, dok u punoletne građane stasavaju digitalni urođenici. Na koji način oni koriste internet? Koliko ih uopšte zanima da tamo propitaju vesti iz mejnstrim medija, potraže druge izvore, suoče se sa drugačijim mišljenjima?
„Ogromna većina populacije koristi internet samo za Fejsbuk. Oni zapravo vide Fejsbuk kao internet, odatle dobijaju informacije, tu se druže, zabavljaju se deleći smiješne klipove“. Najmanje svaki drugi građanin Srbije ima profil na ovoj društvenoj mreži koja je godinama menjala svoj algoritam tako da korisnici imaju što manje potrebe da napuste Fejsbuk. To se odrazilo i na informisanje.: „Gomila medijskih kuća zavisi od Fejsbuka jer im odatle dolazi ogroman procenat saobraćaja – od 30 do 60 odsto. To je već uhodan mehanizam međuzavisnosti.“
Pa ipak, čak i sa tako ograničenim uticajem interneta na javno mnjenje, dve političke opcije – Dveri i Dosta je bilo – ove godine su ušle u parlament zahvaljujući spretnoj upotrebi interneta. To je praktično i statistički dokazala fondacija SHARE. „Maltene sve resurse su pumpali u internet, imali su različite kampanje, video-sadržaje, blogove uživo, vesti... prednjačile su prema broju interakcija na Fejsbuku".
Нема коментара:
Постави коментар