Вечно у привременом смештају

ОКО 2.500 ВОЈНИХ ПЕНЗИОНЕРА ТРАЖИ СТАМБЕНО ЗБРИЊАВАЊЕ

По наредби власти из 1991. своје станове оставили су у Словенији, Хрватској, Македонији и БиХ, а држава им заузврат још није обезбедила ваљани кров над главом

Живот у кућама од азбеста у СРЦ „Сурчин” није лак ниједном станару (Фото Жељко Јовановић)

У Ср­би­ју су сти­гли пре око три де­це­ни­је из Сло­ве­ни­је, Хр­ват­ске, Ма­ке­до­ни­је и Бо­сне и Хер­це­го­ви­не, убр­зо по­сле из­би­ја­ња ра­та, и то по на­ре­ђе­њу нај­ви­ших др­жав­них и вој­них вла­сти. Ве­ћи­на њих је, ка­ко то обич­но ра­де вој­ни­ци, за со­бом оста­ви­ла ста­но­ве у ме­сти­ма где су не­ка­да жи­ве­ли. Од­ре­кли су се сво­јих ста­нар­ских пра­ва, та­мо­шњу имо­ви­ну пре­да­ли су по на­ред­би из 1991. го­ди­не, по­сле че­га су рас­по­ре­ђе­ни ши­ром Ср­би­је. Др­жа­ва им је јем­чи­ла да ће за­уз­врат до­би­ти дру­ге ста­но­ве. То се ипак ни­је до­го­ди­ло. Од 13.000 вој­них пен­зи­о­не­ра, њих 2.648 још ни­је стам­бе­но збри­ну­то. Жи­ве по ко­лек­тив­ним цен­три­ма чи­ја ин­фра­струк­ту­ра ни­је на­ме­ње­на ста­но­ва­њу – то су ка­сар­не, вој­не шко­ле, хо­те­ли, камп-ку­ћи­це, ре­кре­а­тив­ни цен­три...

– Још ка­да смо на­пу­шта­ли ог­њи­шта ре­че­но нам је да смо због пре­ко­ман­де у при­о­ри­те­ту за стам­бе­но збри­ња­ва­ње. Отад се ни­шта ни­је про­ме­ни­ло. И да­ље жи­ви­мо у раз­ли­чи­тим вој­ним ко­лек­тив­ним цен­три­ма за­тво­ре­ног ти­па, где су нам људ­ска пра­ва мак­си­мал­но огра­ни­че­на. Ста­ну­је­мо у усло­ви­ма не­до­стој­ним чо­ве­ка, а што је нај­стра­шни­је у ку­ћа­ма од азбе­ста ко­ји је за­бра­њен у из­град­њи због кан­це­ро­ге­ног деј­ства – под­се­ћа Вла­до Ђу­кић, пред­сед­ник Удру­же­ња вој­них бес­кућ­ни­ка Ср­би­је, ујед­но и пи­лот пот­пу­ков­ник у пен­зи­ји.

Са­мо у глав­ном гра­ду има 11 та­квих ко­лек­тив­них цен­та­ра. Је­дан од њих је СРЦ „Сур­чин” у ко­ме одав­но не по­сто­ји ни улич­но осве­тље­ње, а пр­ва про­дав­ни­ца и апо­те­ка уда­ље­ни су око пет ки­ло­ме­та­ра. 

Хо­тел „Бри­стол” пред исе­ље­њем

Око 30 пен­зи­о­ни­са­них ста­ре­ши­на са по­ро­ди­ца­ма или без њих жи­ви и у хо­те­лу „Бри­стол” у Ка­ра­ђор­ђе­вој ули­ци у Бе­о­гра­ду. Тај сме­штај ста­на­ри не пла­ћа­ју ма­ло, а ових ме­се­ци уве­ли­ко кру­же гла­си­не да ће и овај ко­лек­тив­ни цен­тар би­ти исе­љен.
– При­ча се да ће мо­ра­ти да се исе­ле због град­ње „Бе­о­гра­да на во­ди”. Где ће да их сме­сте, ни­ко од њих не зна – ка­же Вла­до Ђу­кић. 

Због без­из­ла­зне си­ту­а­ци­је у ко­јој су се ста­на­ри об­ре­ли, пред­став­ни­ци удру­же­ња не­дав­но су се обра­ти­ли и ми­ни­стру од­бра­не Алек­сан­дру Ву­ли­ну. По­ста­ви­ли су му не­ко­ли­ко пи­та­ња, а ме­ђу њи­ма и ка­да ће вој­ни бес­кућ­ни­ци ство­ри­ти свој дом и да ли ће би­ти об­у­хва­ће­ни про­гра­мом Вла­де Ср­би­је за стам­бе­но збри­ња­ва­ње при­пад­ни­ка слу­жби без­бед­но­сти. 

– Од­го­вор још ни­смо до­би­ли, али то ни­је пр­ви пут. До­сад смо се ви­ше пу­та обра­ћа­ли Ми­ни­стар­ству од­бра­не. Са­зна­ли смо да у но­вом на­цр­ту пра­вил­ни­ка за стам­бе­но збри­ња­ва­ње при­пад­ни­ка Вој­ске Ср­би­је и Ми­ни­стар­ства од­бра­не по­сто­је оп­шти кри­те­ри­ју­ми по ко­ји­ма смо из­јед­на­че­ни са сви­ма – ис­ти­че Ђу­кић, ујед­но и ста­нар СРЦ „Сур­чин”. 

Овај чо­век жи­ви у „при­вре­ме­ном” сме­шта­ју већ 21 го­ди­ну јер је, ка­ко твр­ди, про­ме­ном пра­вил­ни­ка за стам­бе­но збри­ња­ва­ње, сви­ма узет при­о­ри­тет при­ли­ком до­де­ле ста­но­ва, па је сад из­јед­на­чен са они­ма ко­ји др­жа­ви ни­су пре­да­ле ста­но­ве ни­ти су ула­га­ле у Вој­но-стам­бе­ни фонд. 

– У тај фонд смо ула­га­ли по 4,5 од­сто од бру­то лич­ног до­хот­ка. Као вој­ни­ци по­сту­пи­ли смо по на­ред­би, а на кра­ју смо из­и­гра­ни. Са­мо тра­жи­мо да се и пре­ма на­ма по­шту­ју за­ко­ни и Устав, јер иона­ко има­мо устав­ну од­лу­ку ко­ја ка­же да на­ше стам­бе­но пи­та­ње тре­ба да се ре­ши по за­по­че­том ак­ту – гне­ван је пи­лот у пен­зи­ји. 

За вој­не пен­зи­о­не­ре ко­ји жи­ве у ста­но­ви­ма у сур­чин­ском цен­тру та­ква вр­ста сме­шта­ја је, ка­ко твр­де, прав­на пре­ва­ра, јер ста­но­ве над­ле­жни не ка­те­го­ри­зу­ју као слу­жбе­не, већ као при­вре­ме­ни сме­штај у вој­ном објек­ту.   

– То су нам ре­кли ка­да смо тра­жи­ли да их от­ку­пи­мо, иако је ја­сно да ово ни­је вој­ни обје­кат. Оба­шка то што нам се на­пла­ћу­је и по­рез на ко­лек­тив­но ста­но­ва­ње, по 4.000 го­ди­шње. Не­ма­мо ни­ка­кве бо­ну­се, а уче­сни­ци смо ра­та ко­ји­ма је др­жа­ва оте­ла имо­ви­ну – до­да­је Ђу­кић. 

И ње­гов ком­ши­ја из сур­чин­ског цен­тра Дра­го Сол­до под­се­ћа да су пр­вих се­дам-осам го­ди­на ста­на­ри ре­дов­но пла­ћа­ли за­куп­ни­ну у цен­тру. 

– По­сле то­га је ВУ „Де­ди­ње” пре­ба­цио над­ле­жност за одр­жа­ва­ње слу­жбе­них ста­но­ва на Вој­но­гра­ђе­вин­ски цен­тар од ко­јег две го­ди­не ни­смо до­би­ли ни­јед­ну уплат­ни­цу, а ни­ка­да нам ни­је по­сла­то ни ре­ше­ње о ви­си­ни за­куп­ни­не и оста­лим тро­шко­ви­ма. На­кнад­но смо по­че­ли да до­би­ја­мо збир­не ра­чу­не ко­ји су би­ли вр­то­гла­ви. Кад смо  схва­ти­ли да је то кла­сич­на пљач­ка, пре­ста­ли смо да им пла­ћа­мо ре­жи­је – от­кри­ва Сал­до.    

Ста­на­ри овог цен­тра твр­де да им је за­бра­ње­но да би­ло шта ула­жу у про­стор у ко­јем жи­ве де­це­ни­ја­ма, док би ме­сеч­но тре­ба­ло да из­два­ја­ју око 30.000 ди­на­ра.

– Вој­ска од нас про­тив­за­ко­ни­то по­тра­жу­је тај но­вац. У мом уго­во­ру пи­ше да све тро­шко­ве тре­ба да пла­ћам као сва­ки дру­ги гра­ђа­нин Бе­о­гра­да. Али над­ле­жни се на то оглу­шу­ју и тра­же ко­ли­ко њи­ма тре­ба. Због то­га нас је др­жа­ва ту­жи­ла. Од ме­не се ре­ци­мо по­тра­жу­је нај­ма­ње два ми­ли­о­на ди­на­ра, бар за по­след­њих де­сет го­ди­на, за све тро­шко­ве. Сма­тра се да сам се нео­вла­шће­но обо­га­тио, јер ни­сам пла­ћао да­жби­не, а за­пра­во ме­ни др­жа­ва ду­гу­је стан ко­ји сам јој пре­дао по на­ред­би још 1991. – об­ја­шња­ва Вла­до Ђу­кић.

Пре­ма по­да­ци­ма Удру­же­ња вој­них бес­кућ­ни­ка Ср­би­је, у пе­ри­о­ду од 2005. до 2017. на раз­ли­чи­те на­чи­не стам­бе­но пи­та­ње ре­ши­ло је око 9.800 вој­них ли­ца и пен­зи­о­не­ра, а од 1991. до 2005, ка­ко твр­де у удру­же­њу, зва­нич­них по­да­та­ка не­ма.