PUPS pljačkao penzionere!

PUPS pljačkao penzionere!
Autor: Blic.rs | 29.04.2015 - 19:52:00h | Komentara: 1
0
 
Partija ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) uzela je mimo zakona gotovo 450.000 dinara od udruženja penzionera u šest gradova, saznaje „Blic“.
PUPS
Partija časnih namera: PUPS | Foto: PUPS
Ovo je utvrdila Agencija za borbu protiv korupcije sprovodeći kontrolu PUPS-a, uz zaključak da je na ovaj način prekršen Zakon o finansiranju političkih stranaka.


Taj zakon strogo zabranjuje finansiranje stranaka od udruženja i propisuje da je stranka, ukoliko je dobila novac na ovaj način, dužna da ga vrati u roku od 15 dana.

Postupak kontrole finansija PUPS-a pokazao je, međutim, da su u nekoliko gradova udruženja penzionera finansirala PUPS i novac uplaćivala na račune gradskih odbora ove stranke. PUPS ni u jednom slučaju nije vratio taj novac, iako ga zakon na to obavezuje.


- Tako je kragujevačko udruženje penzionera za izborne aktivnosti PUPS-a uplatilo stranci pozajmicu od 70.000 dinara koja je kasnije preimenovana u donaciju. Svrljiški penzioneri dali su 30.000 za finansiranje aktivnosti i troškova Aktiva žena PUPS, a kraljevački više od 258.000 na ime članarine od svojih članova. Takođe, kuršumlijsko udruženje penzionera uplatilo je PUPS-u donaciju od 30.000 dinara.

Uvidom u izvode bankovnih računa utvrđeno je da je Opštinsko udruženje penzionera Surdulica uplatilo 72.000 na račun PUPS, a udruženje iz Rače 3.934 dinara. I jedni i drugi su u odgovoru na zahtev da dostave podatke o osnovu uplate, naznačili da nisu finansirali političku stranku - navodi se u odgovoru penzionera Surdulice i Rače koji je “Blic” dobio od Agencije.

Opširnije o ovoj temi pročitajte na sajtu Blic.rs.

Club von Neumann: Prelazimo na Tržišno rešenje

Club von Neumann: Prelazimo na Tržišno rešenje: Poštovani čitaoci i prijatelji Bloga Club von Naumann. Istovremeno sam veoma tužan i radostan što vam javljam ovu vest. Autorski tim bloga...

Club von Neumann Ideje novih ljudi o tržištu i slobodi

11 JUN 2013

Koliko nas je koštao PUPS

Penzioni sistem svakako je najveća crna rupa u javnim finansijama. Međutim, iako su problemi mnogo širi od ovog posta, situacija svakako ne bi bila toliko loša danas, da nije bilo pogrešnih poteza pre 5 godina. Prvo je u jedva formiranoj manjinskoj vladi, PUPSizboksovao vanredno povećanje penzija u januaru 2008. godine. Nakon toga je PUPS kao uslov ulaska u većinsku vladu 2008. godine tražio novo povećanje. Mogli su iz delegacije MMF da dube na trepavicama, Krkobabić senior-senior nije hteo da odstupi ni milimetar od koalicionog sporazuma. Tako su penzije rasle u januaru 2008. za 12% a u oktobru iste godine još 14.3% (10% vanredno + prilagođavanje po švajcarskoj formuli)

Za manje godinu dana (Jan.-Okt. 2008), prosečna penzija je skolčila za 30%, sa 16.700 RSD na 21.700 RSD. To je potpuno nezamisliva i nerazumna brojka, pogotovo u trenutku kada ceo svet ulazi u veoma ozbiljnu recesiju. Kao posledica, došlo je do naglog skoka ukupnog troška penzija u 2009. godini i rasta udela penzija u BDP. Međutim, važno je i to da jednom podignute penzije, ako se nikada ne smanjuju, dugoročno podižu keš troškove penzija. 

Prethodna tabela sadrži podatke sa mojim procenama ukupnih keš troškova penzija (koliko se zapravo isplati novca na račun penzionera), kao i udela u BDP. Vidimo da su troškovi penzija naglo skočili u odnosu na 2007. godinu a da je udeo penzija u BDP skočio za oko 2% BDP. 

Koliko je koštao PUPS?

Zanimljivo je pogledati koliko je zapravo koštalo uključivanje ove partije u Vladu. Uzeo sam da uporedim stvarne troškove penzija i troškove koji bi se verovatno ostvarili da nije bilo vanrednog podizanja penzija.  Rezultat pokazuje da smo od početka 2008. godine pa do danas, dodatno potrošili oko evra 670 miliona evra godišnje za ispunjenje zahteva PUPS.

Da ne objašnjavam ceo mehanizam prilagođavanja penzija, a ni šta sam sve predpostavio za isti period u durgom redu, poenta je da bi po zakonu penzije trebale da se usklade nešto ispod rasta cena u prethodnih 6 meseci svakog aprila i oktobra. Dakle razlika između prvog i drugog reda je u tome što je u prvom ispoštovan PUPS a u drugom zakon. Time možemo da procenimo koliko su zapravo koštala dva vanredna povećanja od 10% u 2008. godini. Dakle, PUPS nas je koštao pola milijarde evra u 2008. godini i to tada, u sred ekspanzije i visokog rasta, nije delovalo skupo. Međutim, posle 5 godina krize i prazne državne kase, računi su se nakupili do 4,1 milijarde evra. Najtužnije od svega, svaki i poslednji dinar za ova povećanja finansiran je iz duga.

Svedočenje: Moja vojna penzija u 40 tačaka

U brojnim reakcijama na naš tekst oproblemima vojnih penzionera u Srbijidobili smo i tekst jednog čitaoca koji je odličan dodatak priči, s obzirom da je pisan iz prve ruke – ruke vojnog penzionera. Kako je bilo služiti u vojsci, i kako je danas u vojnoj penziji…

• Upoznajte 40.000 ljudi koje je Srbija stavila van zakona

Ivanović Dragoslav, vojni penzioner iz Beograda, 22 godine radio je u 84. pešadijskom puku, 41. pešadijska divizija. Uz tekst, u pratećem mejlu, pojasnio je:

– Sve napisano je moje iskustvo, a ne da sam to čuo od nekog, itd. Tekst jepisan 2012. godine i slao sam ga državnim istitucijama, a sada sam ga samo dopunio novinama iz pravosuđa. Pisan je na temu diskriminacije vojnih penzionera od dolaska demokratske vlasti do danas. Ne insistiram da tekst objavite. Možete ga urediti a i skratiti. Meni ne smeta…

S obzirom na veoma zanimljivu formu teksta, stil pisanja i informacije u njemu predstavljene, redakcija Penzina odlučila je da tekst objavi u celosti, jer verujemo da bismo bilo kakvom značajnijom intervencijom na tekstu umanjili njegovu vrednost za naše čitaoce.

Ivanović Dragoslav:
Vojni penzioneri u Srbiji

Danas

Država Srbija ima danas oko 45.000* vojnih penzionera. Više od polovine ih živi u Beogradu a u Vojvodini ih ima oko 7.000. Vojni penzioneri su najugroženija grupacija stanovništva države Srbije. Ali, stalno se pojavljuju nove i nove snage koje podižu halabuku na vojne penzionere. Najjači im je adut da je prosečna penzija vojnih penzionera preko 40.000,00 dinara*.

• * U vreme pisanja teksta 2012. godine bilo je 45.000 vojnih penzionera, da bi do 2015. godine taj broj pao na nešto više od 42.000.
• ** U vreme pisanja teksta 2012. godine prosečna vojna penzija bila je oko 42.000 dinara, da bi od kraja 2014. godine pala na manje od 41.000 dinara.

Vojne penzionere su stavili na tapet posle 2000. godine, dolaskom tzv. „demokratske vlasti“. Zašto? Na to pitanje ja nemam odgovor. Mogu da nagađam. Jedino znam da smo mi građani ove države koji smo nosili uniformu i služili državama (SFRJ, SRJ, SCG i Srbija), časno i pošteno. Nismo krali, ni lagali, i bili smo zadovoljni onim što su nam davali. Došli smo sada gde smo – u vrlo nezavidan položaj.

Uslovi pod kojim su vojna lica stekla penzije

1. Do 1960. godine vojna lica su bila obavezna da nose uniformu i van radnog vremena. Nisu imali pravo da nose civilno odelo.

2. Do 1974. godine, podoficiri nisu imali pravo da se žene prve tri godine službe. Morali su da stanuju u kasarni a prve dve godine da spavaju u paravanu sa vojnicima. Za njih radno vreme nije postojalo.

3. Do 2000. godine vojna lica su mogla da idu preko granice (u inostranstvo) samo jedanput u dve godine u trajanju od 15 dana. Na bezbednosnu pripremu išla je i supruga, a po povratku u zemlju morao je da podnese pismeni izveštaj šta su videli u stranoj državi za vreme odmora.

4. Do 2000. godine vojna lica nisu imala pravo da se udaljavaju iz grada (garnizona) nezavisno da li su neradni dani, bez odobrenja komandanta.

5. Vojna lica nisu imala pravo da se bavi honorarnim radom, niti da se školuju o svom trošku. To je bilo zabranjeno. Vojska je mali broj vojnih lica naknadno upućivala na školovanje, bilo na vojnu akademiju ili na civilne fakultete.

6. Prekovremeni rad, rad za vreme subote i nedelje i državnog praznika, rad noću, nije plaćan vojnim licima. Isto tako služba dežurstva nije plaćana. Vojna lica su radila duplo od normalnog radnog vremena koje su važile za ostale zaposlene u državi.

7. Samo su vojna lica kupovala uniformu, regresiranu, ali po Ustavu je trebalo da bude besplatna.

8. Vojna lica su stalno bila pod stresom. U svakom trenutku, danju i noću mogla su da dobiju uzbunu i da im bude narušen tok normalnog života, ne samo njima, već i njihovim porodicama. To su posebno trpela deca, jer nisu shvatala kako to otac odjednom negde ode, i nema ga.

9. Vojna lica su živela i radila u gradovima (garnizonima) po potrebi službe i suprotno želji izbora mesta življenja. Prvih šest godina službe vojna lica nisu imala pravo da traže prekomandu – molbom. Nije bilo regulisano ni kada vojno lice može da stekne pravo pa da bira grad u kome će službovati.

Prekomandu po potrebi službe mogao je uvek da dobije i da iz stana ponovo sa porodicom ide u drugi grad i da stanuje u privatnom smeštaju. Civili ne mogu ni da shvate šta to znači prekomanda.Oni treba o tome da pitaju supruge i decu vojnih lica, pa onda da pričaju o privilegijama koje imaju vojni penzioneri.

10. Vojno lice je prosečno polovinu radnog staža provelo na vežbama, na terenu po svim vremenskim uslovima. Na manevrima i vežbama koje su dočaravale ratno stanje, danima bi čučali u rovovima i saobraćajnicama, nezavisno koliko je hladno ili toplo, ili da li je sneg i kiša.

Na terenu nema radnog vremena, radi se od jutra do mraka, a vojna lica dok završe analize dnevnog rada i uobliče zadatke za sutra radni dan nekada potraje do ponoći.

11. Vojna lica su na terenu išli obučeni: u uniformi, sa šlemom, čizmama, opsačem i uprtačem, zaštitnom maskom, automatskom puškom, torbicom sa pet okvira, i starešinskom torbicom. Kako to izgleda, koji je to napor, treba da pitate rezervne starešine koji su bili na vojnim vežbama i manevrima. Za nas, aktivne strešine (vojna lica), to je bilo uobičajeno i normalno.

12. Vojna lica nisu primala 13. platu, a samoupravljači (radnička klasa), sadašnji penzioneri su sebi delili ne samo 13. platu već i 14. i 15. platu.

13. Vojna lica nisu imala standard da mogu da zidaju kuće kako su to radili samoupravljači (radnička klasa), dovoljno je da vidite samo Kaluđericu (predgrađe Beograda). Tamo ni jedan vojni penzioner nema kuću.

14. Svaka kriza u državi obrušavala se na vojna lica. Privredna reforma 1965. godine, kada su prvi put posle rata počeli da otpuštaju radnike kao tehnološki višak, prvo su otpustili supruge vojnih lica pod izgovorom da vojna lica imaju velike plate. Bilo je i drugih razloga.

15. Koliko god da je vojska bila narodna, vojna lica su u načelu bili u sredinama druge nacionalnosti i bili su „stranci“. Zapošljavanje supruga i smeštaj dece u vrtiće bila je misaona imenica. Tako da su vojna lica većinom živela od te jedne plate.

16. Gorčinu vojnog poziva najviše su kusala deca vojnih lica. Na prvom mestu zbog sredine nematernjeg jezika, i drugo, zbog česte promene sedine, usled očeve prekomande. To znatiželjnicima o statusu vojnih penzionera najbolje mogu da objasne ti ljudi, koji su to i preživeli.

17. Vojna lica su bila izopštena iz društva. Udaljena od rodbine i rodnog kraja, „stranci“ u gradu gde su živeli, a samim boravkom i radom u kasarni i u sklopu vojne organizacije potpuno isključeni iz društvenih zbivanja. To su opet najviše osetile supruge i deca kada su pristizala da se zaposle. To je tako i danas sa vojnim penzionerima. Oni nemaju nikakav kredibilitet u društvu da bi im neko zaposlio decu.

18. Većina vojnih penzionera živi od te jedne vojne penzije. General, koliku god da ima penziju, sa ženom i dvoje nezaposlene dece je socijalni slučaj. A šta reći za penzionisanog zastavnika?

19. Vojni penzioneri su najškolovanija grupacija u državi Srbiji. Neka neko iz RF PIO zaposlenih izdvoji isti broj penzionera sa školskom spremom koju imaju vojni penzioneri i visinu radnog staža, pa neka onda upoređuje i diskutuje o statusu vojnih penzionera.

Stambeni status

20. Država Srbija ima najviše izbeglica od svih država u Evropi. Procentualno, najviše izbeglica ima iz korpusa vojnih penzionera. Niko o njima ni reč ne kaže, a to traje dvadeset i pet godina. Smešteni u kasarnama i vojnim hotelima. Ljudi koji su došli bez ičega, već dvadeset i pet godna žive u sobama od desetak kvadrata i kolektivnim WC i kupatilima.

21. U budžetu Republike Srbije za 2008. godinu, u fondu za isplatu vojnih penzija, bila jestavka rashoda (jer se 2,5% izdvaja za rešavanje stambenog pitanja vojnih penzionera) –oko milijardu dinara. Ako je tako bilo svih ovih dvadeset godina, za ta novčana sredstva moglo je da bude potpuno rešeno stambeno pitanje vojnih penzionera. Ta sredstva su trošena za druge namene a vojni penzioneri su trpeli, i dalje trpe, nerešeno stambeno pitanje.

Zdravstveno zbrinjavanje

22. Zdravstveno osiguranje vojnih penzionera je isto tako veoma problematično. Osnovni problem jeste taj što ne postoji zakonska regulativa da vojni penzioneri mogu da znaju šta im sve po zakonu sleduje.

Vojno zdravstvo radi po internim (za vojne penzionere nedostupnim) naređenjima, tako da su prisiljeni da prihvate ono što im medicinsko osoblje dobrom voljom pruži. Kada pitate za neko pravo, odgovor je „tako je naređeno“ i gotovo.

23. Na primarnom (VMC) i na sekundarnom (VMA) nivou lečenja ustaljena je birokratska praksa da se zakazuje pregled. To bi se mogao nazvati – kontrolni pregledi. A to znači da pacijent ima ustanovljenu dijagnozu bolesti, prima terapiju i zakazuje periodični pregled radi dobijanja lekova i praćenja stanja bolesti. To je u redu i tako i treba biti.

Ali, šta biva kada se vojni osiguranik razboli? Kako onda kod lekara? Nije zakazan na VMC ili ako već dobije uput iz VMC-a nije zakazan na VMA. Onda kada je vojnom osiguraniku najpotrebniji lekar, on mu nije dostupan, jer oni rade samo sa zakazanima pacijentima.

Tu je i hitna pomoć (VMA). Ona ima ulogu savetodavnog karaktera. Može se reći da pomažu samo onima koje prime da leže na VMA. Ograničeni su brojem specijalnosti i ne daju međukabinetski uput kako bi pacijent došao do adekvatnog specijaliste da mu dijagnosticira stanje bolesti. Lekar hitne pomoći ne piše recept da pacijent može da odmah nabavi lek ako ide kući. Hitna pomoć ne daje međukabinetski uput da pacijent ode na kabinet dijagnostike da bi snimio oboleli organ. Daju samo savet.

24. Smrtnost vojnih penzionera je u proseku višestruko veća od proseka u državi Srbiji. U 2008. godini bilo je oko 52.000 vojnih penzionera, sada nas ima deset hiljada manje, i to uz priliv novih pezionisanih. Prosečan vek života vojnih penzionera je za osam godina manji u odnosu na ostale građane države Srbije.

25. Za vojne penzionere ne postoji oporavak u banjama i rehabilitacionim centrimakao preventivna zdravstena mera.

Zakidanje na isplati vojnih penzija

26. Vada SRJ je donela Odluku („Sl.list SRJ“, broj 01), od 07. januara 2000. godine, po kojoj je ministar odbrane bio dužan svakog meseca da usklađuje vrednost boda kojim se izražava visina vojne penzije. Ministri odbrane (a bilo ih je više) u priodu od 2000. do 2007. godine, dok je bio na snaži Zakon o Vojsci Jugoslavije, nisu sprovodili tu Odluku a penzije su isplaćivanje u proseku 50% od zakonskih propisa (takozvani „veliki dug“).

27. Savet ministara Srbije i Crne Gore doneo je Uredbu o izmenama i dopunama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjim PVL i CL u VJ („Sl. list SCG“ broj 35/2004, od 23.jula 2004. godine). Ovom Uredbom su dodaci koje smo primali kao aktivna vojna lica sada uvedeni i u sadržaj penzije.

Ali, promenili su naglavačke to pravo, tako da su uvećanje penzije dobili za 16% svi oni koji to nisu primali prilikom odlaska u penziju (100% generali i 95% pukovnici) a niži činovi su dobili samo 8%. Da bude veći apsurd, vojni penzioner koji nikada nije bio u trupama, na primer, radio je u namenskoj industriji, dobio je 16% uvećane penzije (takozvani „mali dug“).

28. Član 193. stav 1. Zakon o Vojsci Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 116/2007 i 88/2009 ), iz osnova je promenio status vojnim penzionerima. Vojni penzioneri su izmešteni iz vojnih propisa i stavljeni u okvir propisa Republike Srbije. I trebalo je tu promenu regulisati i rešiti. Šta to znači: Član 261. Zakona o Vojsci Jugoslavije je ukinut, a primena Člana 193, stav 1, Zakon o Vojsci Srbije, nije regulisana.

29. Na osnovu Rešenja 01 broj 181-431/08 od 25. januara 2008. godine („Službeni glasnik RS“ broj 20/08), od 19. februara 2008. godine, Direktora RF PIO, prvo usklađivanje vojnih penzija po propisima Republike Srbije, FSOVO nije sproveo (Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika) – takozvani „najnoviji dug“.

30. Član 196. stav 1. Zakon o Vojsci Srbije ( „Sl. glasnik RS“, br. 116/2007 i 88/2009), glasi:

„Propisi za izvršenje ovog zakona doneće se u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona“.

Vlada, Ministarstvo odbrane (MO) ili Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika (FSOVO) trebalo je da regulišu kako će se primenjivati Član 193. stav 1. Zakon o Vojsci Srbije, za usklađivanje penzija vojnim penzionerima. Oni to nisu uradili, ne za 90 dana, nego ni dan danas (danas – 2012. kada je pisan tekst, ali ni danas – 2015. kada je objavljen u Penzinu).

31. Po Zakonu, FSOVO je trebalo da izvrši svođenje Rešenja o penzionisanju vojnim penzionerima, koja su doneta po vojnim propisima, na Rešenja po propisima Republike Srbije na dan zatečenog stanja, a to je 31.12.2007. godine sa vrednošću boda od 9,40 dinara. Oni to nisu uradil ni dan danas i nastale su posledice. Vojni penzioneri su takvim postupanjem stavljeni van zakona.

32. FSOVO je iskonstruisao fantastičnu priču kako bi opravdao svoje nečinjenje, odnosno sproveo naređenje MO i odgovarao na zahteve vojnih penzionera neistinama:

• a) Neistina br.1. Da član 193. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije podrazumeva samo redovno povećanje 01. aprila i 01. oktobra u toku godine, i ne obuhvata vanredno usklađivanje penzija.
• b) Neistina br. 2. Da je vanredno usklađivanje penzija od 11.06% od 01. januara 2008. godine, dug manje isplaćenih penzija u 2007. godini penzionerima Rpublike Srbije.
• c) Neistina br. 3. Da su vojni penzioneri dobili povećanje penzija u 2007. godini onoliko koliko im sleduje.
  Da je to neistina evo dokaza – u dnevnom listu Politika, 10.oktobra 2007. godine, državni sekretar u Ministarstvo odbrane Dragan Radulović je rekao da su plate u Vojsci Srbije za 40% manje od zakonom zagarantovane (a to znači i vojne penzije), ali da povećanje neće biti dok se vojni penzioni fond ne izmesti iz vojnog budžeta. A to znači da su vojne penzionere izmestili iz MO sa manjom penzijom od zakonite za 40%.
• d) Neistina br. 4. Da vojni penzioneri nisu bili u sistemu PIO Republike Srbije, te nas zbog toga ne sleduje usklađivanje penzije za 11,06% od 01. januara 2008. godine. Član 75. Izmena i dopuna Zakona PIO je donet 2005. godine i bio na snazi za 2006, 2007 i 2008. godinu. Bio je donet na osnovu socijalne pravde i negova primena je utvrđivana početkom godine za tekuću godinu.

U 2007. godini postojala su četiri penziona fonda u Republici Srbiji: RF PIO zaposlenih, RF PIO samostalnih delatnosti, RF PIO poljopprivrednika i FSOVO. Od 01. januara 2008. godine prva tri fonda su spojena a FSOVO je bio u istoj zakonskoj regulativi.

Ako izmišljaju neki sistem, u kome vojni penzioneri nisu bili, onda u tom sistemu nisu bili ni penzioneri samostalnih delatnosti, ni poljoprivrednici a oni su dobili povećanje penzija za 11,06% od 01. januara 2008. godine a vojnim penzionerima nije dato povećanje.

Da smo imali Rešenja kao ostali penzioneri, FSOVO ne bi mogao da manipuliše i da izmišlja priče koje nemaju zakonsku podlogu.

33. Istina je samo jedna: da su vojni penzioneri dobili Rešenja o penzionisanju svođenjem Rešenja po vojnim propisima na Rešenja po propisima Republike Srbije (kako je to objasnio pukovnik doc. dr Miloš Miletić, načelnik Odelenja za finansije (J-8) GŠ VS, u svom Komentaru objavljenom u listu „Vojno delo“, proleće 2011), vojni penzioneri bi 1. januara 2008. godine imali Rešenja zakonita da se primeni Član 193. stav 1. Zakon o Vojsci Srbije, te da niko ne posreduje u primeni Rešenja 01 broj 181-431/08 od 25. januara 2008. godine („Službeni glasnik RS“ broj 20/08), od 19. februara 2008.godine, Direktora RF PIO (pogledajte pojašnjenje tačke 33. na kraju teksta).

Vojni penzioneri bez sudske zaštite

34. Za takozvani „veliki dug“ (naveden u tački 26), vojni penzioneri su podnosili zahteve MO u 2003. i 2004. godini. Zatim tužbe, opštinskim sudovima. Na podnošene tužbe za parničenje sudovi su naplaćivali ogromne takse i odbacivali tužbe kao neosnovane. Postoji jedan broj tužbi i u Sudu pravde u Strazburu, ali, sve to uz pomoć neke sile iz senke, miruje.

35. Za takozvani „mali dug“ (naveden u tački 27), 15.000 vojnih penzionera još uvek nije namireno. Rešenja po osnovu te Uredbe doneta su posle četiri godine (2004). Dug je sa kamatama i sudskim troškovima utrostručen. Najveću korist od toga imali su advokati, a najveću štetu građani Srbije, jer je to plaćeno iz Budžeta (porez grđana). Sud je mogao jednom presudom sve to da reši, ali i on je imao nekakav interes, pa sada, posle jedanaest godina, nisu isplatili 1/3 brojnog stanja vojnih penzionera (pogledajte pojašnjenje tačke 35. na kraju teksta).

36. Takozvani „najnoviji dug“ odnosi se na usklađivanje penzija za 11,06% od 1. januara 2008. godine, (naveden u tački 29) koje nije sprovedeno. Na podnete zahteve FSOVO je pisao izmišljenu priču (navedena u tački 32).

Vojni penzioneri su zatim podnosili na desetine hiljada tužbi Upravnom sudu a i Osnovnim sudovima širom države Srbije. Sudovi su se, većinom Osnovni, proglašavali nenedležnim, a Upravni sud i Osnovni sudovi koji su donosili negativne peresude, svi do jednog su prepisivali izmišljenu priču tuženog, tj. FSOVO-a.

Osnovni sudovi nisu imali hrabrosti da zatraže od Vrhovnog kasacionog suda rešavanje ovog spornog pitanja. Upravni sud Srbije nije imao hrabrosti, (tj. zloupotrebio je svoju poziciju i sve presude je donosio na tajnim sednicama), da zakaže bar jednu javnu sednicu pri donošenju presude.

Sada, po sudovima širom Republike Srbije, ima oko 50.000 tužbi, gde već sedam godina srpsko pravosuđe nije bez posla, i vrte vojne penzionere u krug.

Sada Vrhovni kasacioni sud, kao najviša sudska instanca, vrši izuzetno dozvoljene revizije i posle sedam godina vraća sudske sporove na početak, sa konstatacijom da nije usaglašena sudska praksa po ovom pitanju. Država Srbija preko sudske takse i veštačenja pljačka vojne penzionere, plus su izloženi troškovima koje uzimaju advokati.

Zakonom nije dozvoljeno da Vrhovni Kasacioni Sud zauzima pravni stav po bilo kom pitanju, pa i po pitanju vanrednog usklađivanja vojnih penzija za 11,06% od 01. januara 2008. godine, ali usmenim naređenjem sudije osnovnih, viših i apelacionih sudova sada donose presude po nepostojećem stavu Vrhovnog kasacionog suda i presuđuju po tužbama vojnih penzionera zastarevanje tri godine unazad i manje isplaćeni iznos penzije ne 11,06%, već (11,06% – 4,21%), tako da tužocima naplaćuju puni iznos sudske takse, a presuđuju im samo 1/3 zakinutog novca koji traže tužbom.

Ustavni sud je sve podnete ustavne žalbe po ovom pitanju presudio u korist vojnih penzionera, ali nije imao hrabrosti da u svojim Odlukama obaveže pravosuđe kako da trajno reše pitanje 11,06%. On je dve krupne stvari rešio:

• ozakonio nam je da imamo pravo na usklađivanje penzija za 11,06% od 01. januara 2008. godine kao i svi ostali penzioneri Republike Srbije
• osporio je tezu Upravnog suda da se posebno vojnim penzionerima utvrdi da su im penzije veće od 60% od prosečne plate u 2007. godini u republici Srbiji.

Ali, Ustavni sud nas je sprečio da se tužbom obratimu sudu u Strazburu.

Epilog

37. Pitam se, ko u državi Srbiji može da stane na kraj ovakvom bezakonju? Vojni penzioneri su stari i nemaju snage da danima sede ispred Vlade ili na autoputu da bi javnost dobila pravu sliku o njima.

38. Ko je utrošio, i za kakve namene, novac namenjen za vojne penzije u periodu od 2000. do 2007. godine? Polovinu novca nismo dobili prema sledovanju.

39. Ko je osporavao isplatu penzija („mali dug“) te je državi napravio štetu oko deset milijardi dinara? Ko je tvorac Uredbe iz 2004. godine, kojom je nagradio vojne penzionere sa visokim činovima a uskratio stečeno pravo vojnim penzionerima nižih činova?

40. Kako srpsko pravosuđe može ovako da postupa i radi nezakonito i nikom ništa?

41. Postoje veliki broj institucija koje se finansiraju iz Budžeta (poreskih obveznika) i imaju obavezu da se brinu o ostarivanju ljudskih prava u Srbiji, ali ćute i ne preduzimaju mere i radnje za se stane na put kršenju ljudskih prava vojnih penzionera.

42. Da li Skupština Srbije ima hrabrosti (zavisna je od Izvršne vlasti) da kršenje ljudskih prava vojnih penzionera stavi na dnevni red i donese neke zakonske mere te, da omogući vojnim penzionerima dostojan život, kako to priliči ljudima u 21. veku.

43.  Zašto Ustavni sud ne postupi po član 106. zakona o Ustavnom sudu koji glasi:

„Kad Ustavni sud utvrdi da nadležni organ nije doneo opšti akt za izvršavanje odredaba Ustava, zakona ili drugog opšteg akta, a bio je dužan da takav opšti akt donese, obavestiće o tome Narodnu skupštinu“.

Ivanović Dragoslav, vojni penzioner iz Beograda

22 godine radio je u 84. pešadijskom puku, 41. pešadijska divizija

Pojašnjenja:

Tačka 33.

Svi penzioneri Republike Srbije (kategorije bivših zaposlenih, samostalnih delatnosti i poljoprivrednika) imali su Rešenja o penzionisanju izražena u ličnim bodovima. Rešenjem 01 broj 181-431/08 od 25. januara 2008. godine („Službeni glasnik RS“ broj 20/08), od 19. februara 2008.godine, Direktora RF PIO (potpisao je VF Lončar), Opšti bod je povećan sa 445,85 dinra na 495,16 dinara.

Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju („Sl. glasnik RS“, br. 34/2003, 64/2004 – odluka USRS, 84/2004 – dr. zakon, 85/2005, 101/2005 – dr. zakon, 63/2006 – odluka USRS, 5/2009, 107/2009 ) Član 61. glasi:

„Visina starosne i invalidske penzije određuje se tako što se lični bodovi pomnože sa vrednošću opšteg boda na dan ostvarivanja prava.“

Da su vojni penzioneri imali Rešenja o penzionisanju u ličnim bodovima na dan 1. januar 2008. godine, dobili bi vanredno povećanje penzija za 11,06% kao i svi ostali penzioneri u Republici Srbiji. Suština celog problema sada sa isplatom penzija vojnim penzionerima je u tome što nemaju Rešenja o penzionisanju (postojeća su stavljena van snage sa danom 31.12.2007. godine od kada je prestao da važi Zakon o Vojsci Jugoslavije), pa onda oni manipulišu i isplaćuju nam penzije onoliko koliko se kome prohte.

Možete da zamislite da na hiljade sudija, isto toliko i advokata, i verovatno manji broj sudskih veštaka, koji u sudskim parničnim postupcima obračunavaju dug (manje isplaćeni deo vojnih penzija po osnovu vanrednog povećaja od 11,06%) u bodovima (tzv. vojnim bodovima) koji ne postoje od 1. januara 2008. godine.

Vrhovni kasacioni sud je usmeno naredio (možda i pismeno) svim sudovima da u parničnim postupcima presuđuju zastarelost od tri godine i obračunavaju dug na vrednost nepostojećeg boda od 9,02 dinara. Oni tvrde da je bod postojao 1. januara 2008. godine, to samo lud može da prihvati. Ali važi zakon jačeg, itd.

Tačka 35.

Decembra 2007. godine, Ministarstvo odbrane je donelo nova Rešenja o penzionisanju svim vojnim penzionerima gde im je uvećan penzijski osnov za regres, topli obrok i trupne i ostale dodatke koje su imali tokom aktivne službe.

Rešenja su bila pravosnažna od 1. avgusta 2004. godine, a po istim je počela isplata penzija od 1. decembra 2007. godine. Manje isplaćeni iznos penzija bio je u periodu od 1. avgusta 2004. do 30. novembra 2007. godine. Ravno 40 meseci.

Država to nije htela legalno da isplati, već smo to naplatili u parničnom postupku sudskim putem, prisilno.

Međutim, jedna trećina vojnih penzionera ni do dana današnjeg nije tužila i nije naplatila dug od države. Možete zamisliti kakva je to država Srbija koja po svojim Rešenjima neće da isplati građane već moraju da se tuže. Advokati su pored sudskih troškova uzimli i 15% od dobijenog novca presudom. Ko je sve imao koristi od ovakovog postupanja nadležnih državnih organa nije teško pogoditi. Bilo šta više da napišem mogu samo ići u mutne vode.

Krkobabić: Smanjenje penzija vrsta solidarnog doprinosa

Beta, Tanjug | 27. 04. 2015. - 

Predsednik Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) Milan Krkobabić ocenio je danas da smanjenje penzija predstavlja "vrstu solidarnog doprinosa u ograničenom vremenskom periodu koji je nužan".

Milan Krkobabić

Krkobabić je u Jagodini kazao da je zaštićeno milion i četrdeset hiljada penzionera čija su penzije manje od 25.000 dinara, jer im penzije nisu smanjene.

"Ostalim penzionerima je došlo do umanjenja. Za nas to nije umanjenje već jedna vrsta solidarnog doprinosa u jednom ograničenom vremenskom periodu koji je nužan. Da nije bilo ovog solidarnog doprinosa, ne bismo znali da li bi penzija bilo sutra. Morali smo da pokažemo visok stepen odgovornosti i rekli smo da je za penzionere bitno da je penzija sigurna i redovna", objasnio je Krkobabić.

On je kazao da "idemo u nešto novo, a to je koncept dugoročne stabilnosti čiji je garant država pre svega za socijalno ranjive grupacije".

"Oslanjamo se na državu i dugoročnu stabilnost, a ovo shvatamo kao privremenu meru da bi država izašla iz problema u kojima se nalazi. Najava premijera da se može očekivati uskoro da svi ljudi koji su iskazali visok nivo odgovornosti, koji su svesno prihvatili da daju deo plate i penzija upravo budu oni kojima će plate i penzije biti vraćene", rekao je Krkobabić.

On je kazao da koalicija SPS-PUPS-JS pokazuje kako se vodi jedno javno preduzeće i lokalna samouprava.

Krkobabić je povodom 1. maja - Međunarodnog praznika rada ocenio da u Srbiji nema viška radnika, nego manjka posla, i da je "na nama da pronalazimo poslove i dovedemo investititore i uposlimo ljude".

Predsednik PUPS ocenio je da je koncept Vlade, koju vodi premijer Aleksandar Vučić, veoma hrabar, odlučan i da zasužuje puno poštovanje.

- Uvek može bolje, ali ovo je iskorak u konceptu, u rušenje mentaliteta, stereotipa i zabluda, pokušaj da se hrabro ide napred - rekao je Krkobabić novinarima  povodom godišnjice formiranja Vlade.

Prema njegovim rečima, veoma je bitno što su mere, koje je Vlada preduzela, preduzete u prvoj, a ne četvrtoj godini rada i one su za duboko poštovanje.

- Krenuli smo u promene, u reforme, shvatili da će nas, ako se sami ne reformišemo, reformisati neko drugi. Nema potrebe da budemo Grčka, učinimo neke stvari sami - poručio je Krkobabić koji je u Jagodini razgovarao sa  predsednikom Skupštine grada Draganom Markovićem o formiranju Regionalnog centra pošta u tom gradu..

Koncept pokretanja privredne aktivnosti, širenje optimizma, insistiranje na odgovornosti daje novi kvalitet, rekao je on i dodao da nema iluzije da je to lako i  jednostavno i da ne izaziva teškoće.

Krkobabić je podsetio da je takav koncept vlade prihavtila Koalicija SPS-PUPS-JS u Skupštini Srbije.

PLATA ČLANA VEĆA OPŠTINE NOVI BEOGRAD - 140 000 DINARA PLUS PENZIJA BEZ UMANJENJA.

JUČE UNIFORMA A DANAS TAŠNA,MAŠNA,ODELO.ETO KAKO SE STIŽE SVE U KARIJERI DOK VOJNI PENZIONERI NEMAJU KROV NAD GLAVOM...

ZLATKO ŠOBOT U AMERIČKOJ VOJNOJ BAZI 16 JULA 2009 GODINE

Warthog News

The Ultimate Modern A-10 Thunderbolt II Reference

Tuesday, July 21, 2009

Serbian air force members visit base

Capt. Jeffery Dennis, 81st Fighter Squadron, sits in the pilot's seat of an A-10 Warthog and explains its features to distinguished visitors from the Serbian air force July 16, 2009. Four members of the Serbian air force came to Spangdahlem to learn how a fighter squadron runs as part of their visit to the 603rd Air and Space Operations Center located at Ramstein AB, Germany. (U.S. Air Force photo by Senior Airman Benjamin Wilson) Hi-res



Capt. Jeffery Dennis, 81st Fighter Squadron, describes the elements of an A-10 Thunderbolt II to Sasa Jovanovic, B-2 Spirit desk officer for the 204th Air Base of the Serbian air force, and Col. Zlatko Sobot, chief of Serbian Air Force and Air Defense Operation Center, during their visit to Spangdahlem AB July 16, 2009. (U.S. Air Force photo by Senior Airman Benjamin Wilson) Hi-res



Capt. Jeffery Dennis, 81st Fighter Squadron, explains the components of an A-10 Thunderbolt II simulator to Lt. Col. Roberto Delakroce, B-2 Spirit chief for the 204th Air Base of the Serbian air force, during his visit to Spangdahlem AB July 16, 2009. (U.S. Air Force photo by Senior Airman Benjamin Wilson) Hi-res



Lt. Col. Roberto Delakroce, B-2 Spirit chief for the 204th Air Base of the Serbian air force, flies an A-10 Thunderbolt II during his visit to Spangdahlem AB, July, 16, 2009. (U.S. Air Force photo by Senior Airman Benjamin Wilson) Hi-res



Capt. Jeffery Dennis, 81st Fighter Squadron, explains the proper technique for executing air-to-air tactics to Maj. Darko Glisic, A-2 desk officer for the Serbian Air Force and Air Defense Command, as Col. Zlatko Sobot, chief of Serbian Air Force and Air Defense Operation Center, observes during their visit to Spangdahlem AB July 16, 2009. (U.S. Air Force photo by Senior Airman Benjamin Wilson Hi-res



Capt. Jeffery Dennis, 81st Fighter Squadron, instructs Maj. Darko Glisic, A-2 desk officer for the Serbian Air Force and Air Defense Command, as he flies in a simulated "dog fight" during his visit to Spangdahlem AB July 16, 2009. (U.S. Air Force photo by Senior Airman Benjamin Wilson) Hi-res

Source

Anti – antifašizam

Nakon sloma hladnog rata radikalno se menja kultura sećanja, a time i odnos prema fašizmu. Nova sadašnjica, koja otvara novu budućnost, uvek traži i novu prošlost. Nerazdvojiva povezanost prošlosti, sadašnjice i budućnosti je osnovna crta ljudske temporalnosti i istorijske svesti. Prošlost ne čine događaji po sebi, nego dešavanja snabdevena aktuelnim smislom. Premda je svaka istorija naizgled osobena i neuporediva, na kraju 20. veka javlja se kod prevladavanja prošlosti niz sadržaja koji nisu lokalne prirode: otpor i kolaboracija sa nacizmom, izravnavanje starih računa u ime pravde, stvaranje integrativnih mitova radi ponovnog učvršćenja nacionalnog identiteta i izmirenja pocepanog društva nakon sloma evropskog socijalizma i blokovske podeljenosti sveta. To su opšti društveni podsticaji koji nenamerno i postupno ujednačavaju pisanje evropske istorije. Izgleda,međutim, da ujednačavanju doprinosi i jedan drugačiji važan proces. Naime, nakon sloma evropskog socijalizma svuda je uzdrmana antifašistička kultura sećanja. Anti-antifašizam se lagano probija pod plaštom nove istoriografske objektivnosti. U ovom prilogu bi trebalo pokazati kako domaće političke elite i revizionistička inteligencija nameću nove anti-antifašističke obrasce sećanja? 

Između dekretiranog antifašizma i anti-antifašizma

  Antifašizam, antikomunizam, antikapitalizam i antitotalitarizam su idejni obrasci koji su oblikovali misao o društvu 20. veka, ali su i danas aktivni. Što je udaljenije istorijsko iskustvo koje je stvorilo ove obrasce, to je očevidnija rastegljivost njihove ideološke upotrebe. Da  je antifašizam za to dobar dokaz pokazuje ne samo njegovo različito akcentovanje, nego i njegovo negiranje, tj. anti-antifašizam.

Termin anti-antifašizam u pozitivnom smislu najpre je počela da koristi nemačka ekstremno desničarska grupa «Evropa nacija» 1972, označavajući antifašizam kao političku represiju, a  levicu, antifašiste  i mirovne pokrete kao neprijatelje nacije. Danas je u Nemačkoj izraz “Anti-Antifa” oznaka za neonaciste koji skupljaju podatke o antifašističkim aktivistima da bi se protiv njih borili nasiljem. Ovi podaci se objavljuju na “crnim listama”, “desnog fronta”. Parole “ko je antifašist, taj je takođe komunist”,  i “antifašizam je prerušeni marksizam” služe da se antifašizam potisne iz javnih debata. Pored pozitivne, pojam anti-antifašizam ima i negativnu vrednosnu verziju. U ovom drugom smislu reč je o nastojanju da se fašizam opravda ili  relativizuje, a prisutno je u raznim delovima društva, od nauke do  militantnih uličnih neonacista.

U haotičnoj idejnoj tranziciji na Zapadnom Balkanu u poslednjih petnaestak godina anti-antifašistička kultura sećanja postala je hegemona. Važno je uočiti da počiva na snažnoj izmeni idejnopolitičkih premisa: antitotalitarizam je potisnuo antikapitalizam, antifašizam je nacionalizovan, a anti-antisocijalizam je iščezao. U Srbiji se anti-antifašizam iskazuje u raznim verzijama: “patriotski” intelektualci svrstavaju Milana Nedića u sto najznačajnijih Srba, četnici se u udžbenicima proglašavaju antifašistima i u parlamentu stiču boračka prava, 20. oktobar 1944. tretira se kao okupacija a ne kao oslobođenje, brišu se antifašistički simboli iz naziva ulica, i sl. Navođenjem proizvoljnih brojeva žrtava komunističkog nasilja nova istorija socijalizma piše se džepnim računarom. Već time je nova kultura sećanja otvorila vrata za rehabilitovanje raznih kvislinga. S druge strane, u znaku antijugoslovenstva teče nacionalizacija lokalnih zaraćenih strana u Drugom svetskom ratu. Rečju, anti-antifašizam relativiše zločine fašista, rehabilituje kvislinge i iznova  vrednuje žrtve i dželate. Ipak treba dati pravo i onima koji upozoravaju da se kritika antifašizma javlja i kao reakcija na preideologizovanu funkciju antifašizma u socijalizmu i na beline socijalističke istoriografije. Komunistički antifašizam je imao važnu ulogu u imunizaciji socijalizma od kritike. Međutim, restauracija šovinizma i religije samo se delom može tumačiti zasićenošću dekretiranim komunističkim antifašizmom.

Kod komunističke kulture sećanja na fašizam ratni period između 1941. i 1945.vešto je sažet u naraciju o sedam ofanziva. Ovu dekretiranu sliku istorije naglo je krajem 20. veka zamenila još izrazitija isključivost: negiranje antifašizma, pri čemu se i ono što je bilo racionalno, progresivno, evropsko, prosvetiteljsko, odbacuje kao totalitarno. Skoro da više nije neobično to što izmenjenoj kulturi sećanja osnovni ton daju dojučerašnji komunisti, a novi anti-antifašisti. Konverzija je normalizovana. Od pre neku godinu u službenim srpskim kalendarima praznika nema Dana pobede nad fašizmom, Dana oslobođenja Beograda niti Dana ustanka, za razliku, recimo, od Crne Gore, gde svi ti praznici i dalje postoje. Na evropskim svečanostima povodom 60 godina pobede nad fašizmom, a nešto pre toga i na obeležavanju savezničkog iskrcavanja na Normandiju,Vlada Srbije nije delegirala svoje veterane, nego su oni koji su otišli to uradili kako su znali i umeli (4). Povodom Dana pobede, Rusija je prošle godine odlikovala srpske borce, ali to nije učinila njihova država. Održana je samo svečana akademija na kojoj je učinjen pokušaj da se nekako pomire četnici i partizani.

Fašizam se može trajno održavati u sećanju (upozoravanjem na njegove savremene oblike), relativisati (poređenjem sa drugim zločinima) ili ignorisati (smatrati nebitnom ili efemernom epizodom u nacionalnoj istoriji). Ima, doduše, i drugačijih verzija neutralizovanja fašizma preko njegove eksternalizacije. Istini za volju, svuda se antifašizam nacionalizuje, relativizuje, dekomunizuje i decentralizuje. Makedonci i Albanci čiste antifašizam od komunista, prosrpski deo Crne Gore je za pomirenje partizana i četnika, Srbija i Hrvatska su legalizovale nekomunistički četnički i domobranski antifašizam. Antifašizam se neretko priprosto nacionalizuje i saobražava normalizovanom nacionalizmu: “Mislim da su komunisti nacionalni izdajnici, a kažem da su ravnogorci branili zapadnu demokratiju u Jugoslaviji”. Čak i Albanci u svom prilagođavanju EU dekomunizuju antifašizam. Na sličan način je Srbima u BiH danas potreban iskonstruisani četnički antifašizam u istorijskom utemeljenju entitetskog suvereniteta. Iz istih razloga Hrvati katoliče Blajburg kao “križni put iz čijih žrtava se napaja Nova Hrvatska”. Prihvatajući antifašizam kao opšte “civilizacijsko opredeljenje” i povezujući ga sa Domovinskim ratom na osoben način se zamagljava njegova antišovinistička komponenta. Najmanje bi iz pomenutog  trebalo zaključiti o konačnom trijumfu potisnute istinite prošlosti. Na delu je zapravo više trivijalno i providno saobražavanje antifašizma današnjici i budućnosti nacionalne države.

Pomenuti proces poslehladnoratovske instrumentalizacije antifašizma postupno sazreva u skladu sa političkim pregrupisavanjima, a anti-antifašistička naracija se uobličava. Treba navesti nekoliko faza ovog procesa. Nakon dugog dekretiranog antifašizma kao temelja bratstva i jedinstva i balansiranja nacionalizama usledila je Titova smrt, a zatim perestrojka i početak latentne borbe oko monopola na žrtvu srpskog naroda krajem 1980-ih, kao pokriće izmene odnosa u federaciji. Otvaranjem sporova oko udela nacija u NOB-u sredinom 1980-ih jugoslovenski antifašizam se počeo nacionalizovati. Usledilo je razbijanje SFRJ, a zatim građanski rat. U Srbiji je, međutim, tokom 1990-ih antifašizam službeno i dalje prisutan, ali je, njemu nasuprot, opozicija dosledno gradila anti-antifašizam. Ravna Gora probija se kao alternativno mesto “prvog”  i “autentičnog” srpskog antifašizma, Beograd i Sremski front kao nova srpska mesta komunističkih zločina, kvislinzi kao žrtve, a 7. juli 1941. je od Dana Ustanka preobraćen u dan kada je Srbin ustao na Srbina. Nakon 2000. ova nastojanja ugrađena su u službeni poredak sećanja. Republika je ostala bez Dana Republike, monarhisti su proglašeni ravnopravnim antifašistima,  bivšoj kraljevskoj porodici vraća se imovina, a sve glasnija su zalaganja za restauraciju monarhije.

Neravnomerno potiskivanje antifašizma

Neravnomerni i razdvojeni tokovi razvoja Srbije i Hrvatske nakon 1991. ukazuju na to da ni idejne prekretnice ni kontinuiteti nisu bili hronološki paralelni, pa su zato neki važni sadržaji prošlosti na različite načine ideologizovani. U tom smislu ni erozija antifašizma nije tekla sinhrono. U hrvatskom “Domovinskom ratu” antifašizam je 1990-ih bio nepoželjan zbog priliva ustaške emigracije, oslonca na ujedinjenu Nemačku i mobilizacije svih verzija nacionalizma. Antifašističke koračnice zamenila je pesma “Danke Deutschland”, a Hrvate je u sukobu kod Vukovara hrabrila koračnica”Mlad ustaša na bojištu ranjen izdiše”. Ustaše su prihvatane kao najdosledniji borci protiv komunističke JNA i srpskog otpora. Sve do smrti Tuđmana dominira antitotalitarizam i rasterećenje ustaške prošlosti od fašizma. Bivši službeni komunistički istoričar D.Bilandžić proglasio je komuniste i ustaše totalitarnim snagama, a domobrane i HSS  demokratskim. U geografiji sećanja dugo je ignorisan Jasenovac, jer je ustoličen Blajburg kao glavno službeno žrtveno mesto hrvatske države. Nakon 2001. primećuje se taktičko pomeranje i nešto drugačije instrumentalizovanje antifašizma. Pod pritiskom  ubrzane potrebe za saobražavanjem Evropi novi slogan hrvatske države je “antifašizam da, komunizam ne”. Ove reči izgovorio je I. Sanader u Jasenovcu marta 2004, a S.Mesić je još izričitije podvukao antifašizam kao temelj hrvatske državnosti. Antifašizam je nacionalizovan i očišćen od Srba i levice. Verovatno nije neobično što se u tom sklopu Pavelićevim ćerkama 2006. vraćaju stanovi. da.hr/default.asp?ru=344&gl=200403160000005&sid=&jezik=1htt U Srbiji je idejnopolitički tok bio obrnut. Za vlasti S.Miloševića, antifašizam je službeno bio zadržan, premda takođe donekle nacionalizovan. Anti-antifašizam je u ovom periodu zagovarala opozicija, trudeći se da rušenjem partizanskog monopola na otpor okupatoru ospori važno legitimacijsko uporište SPS vlasti. Iz istog razloga je od 2001. u Srbiji primetna ofanziva službenog anti-antifašizma. Donekle slična anti-antifašistička teza o “funkcionalnoj” (a ne “realnoj”) kolaboraciji domobrana sa okupatorom sreće se danas u Sloveniji. Domobrani su navodno zbog opasnosti od komunizma bili nagnani na patriotsku saradnju sa okupatorom. Ovde je relativisana ne samo kolaboracija, nego i moralna odgovornost. Da li je kod pomenutih procesa reč o dalekoj sličnosti ili bitnoj unutrašnjoj podudarnosti anti-antifašizacije? Nedvosmisleno ovo drugo. Premda srodne, revizije prošlosti su u različitoj meri i u različitim fazama ušle u službeni poredak sećanja Srbije, Hrvatske i Slovenije i na razne načine operacionalizovane kod izjednačavanju prava boraca antifašista i antikomunista.

Iako je u Srbiji anti-antifašizam kod opozicije sazreo još 1990-ih, ipak je tek nakon rušenja Miloševića službeno intronizovan. Dakle, dok u službenom hrvatskom poretku sećanja od 2001. teče blaga korekcija šovinističkog tuđmanizma (I. Sanader i V. Šeks u Jasenovcu marta 2004. saobražavaju se evropskom službenom antifašizmu i zaštiti manjina), u Srbiji u isto vreme počinje službena klerikalizacija i zaokret ka anti-antifašizmu. Premda je reč o suštinski srodnim nacionalističkim procesima u Srbiji i Hrvatskoj, njihov tok nije bio paralelan. Ne samo što se radi o različitim procenama koristi antifašizma u približavanju Evropi i o sračunatom distanciranju od politike Miloševića i Tuđmana, nego je posredi različit kontekst anti-antifašizacije. U Hrvatskoj su spomen-sobe Domovinskog rata zamenile muzeje revolucije, u Srbiji nema harizme branitelja niti kultizacije sukoba iz 1990-ih. Izgleda da se partizanska spomen obeležja podjednako ruše ili ne održavaju svuda, a aktivno katoličenje i pravoslavizacija u obema sredinama nameću klerikalni ton anti-antifašizaciji.

Nije se samo Balkan saobražavao Evropi, nego je zbog zbivanja  na Balkanu u istom periodu antifašizam u Evropi na novi način instrumentalizovan. U.Akerman je pokazala na koji način je sećanje na nacizam pravdalo različite politike prema NATO intervenciji u SRJ (10). Većina nemačke levoliberalne inteligencije je 1999. ustala protiv pridruživanja Nemačke bombardovanju Jugoslavije sa sloganom “Nikada ponovo rat”, za razliku od većine njihovih francuskih kolega koji su podržali intervenciju sa obrazloženjem “Nikada ponovo Aušvic”. U Nemačkoj je bilo teže uklopiti NATO agresiju u Aušvic zbog saglasnosti o besprimernosti nacističkih zločina, koja je mukotrpno ostvarena u Historikerstreit 1985/86. Tek je etiketiranje Miloševića kao “fašiste” 1999. pružilo bivšim pacifistima u vladi Šredera opravdanje da se saglase sa nemačkom podrškom NATO intervenciji,  koju je Habermas odmah opravdao kao humanu. U ideologizaciji NATO agresije Holocaust  je poslužio kao argument, a ne kao sećanje. U isto vreme kada je Habermas nazvao NATO napad na Srbiju «humanom intervencijom» i pozvao se na iskustva Holocausta, istu metaforu koristio je i B. Klinton pravdajući «hirurški precizne udare». Na neki način se Holocaust ustoličio kao beskonkurentska metafora zla, ali i kao moralna lekcija, praktično upozorenje i opomena. Još više od toga, krajem 20. veka argument Holokaust postao je aprioran, ne treba ga objašnjavati, jer je postao razumljiv i familijaran. Antifašizam je skraćen i sveden na artefakt Holokaust, tj. pojam lišen konkretnog sadržaja, ali sa snažnom moralnom notom.

Univerzalni antifašizam kao beskorisna prošlost

Utisak je da savremeni srpski anti-antifašizam nije samo prenaglašena zadocnela reakcija protiv SPS vlasti, nego znatno dublji i tvrđi otpor radikalnoj antifašističkoj kritici nacionalizma. Teško je verovati da će ovaj prostor u bližoj prošlosti prestati da se spori oko simbola fašizma, nacionalizma i socijalizma. Od krize društva i njegovih potreba uvek zavisi kakva će se kultura sećanja negovati, zato što je prošlost svuda referentni okvir kod posredovanja smisla i kontinuiteta. Univerzalni antifašizam ima spoljnu (borbenu) i unutrašnju (antišovinističku) stranu koja pretpostavlja borbu protiv svake vrste nacionalizma. Treba biti slep pa ne videti da univerzalni antifašizam posreduje drugačije vrednosti od nacionalnog. Verovatno je to najvidljivije u srednješkolskim udžbenicima istorije u Srbiji 2002. godine, gde je  ustoličena nova slika nacionalnog antifašizma, sa četnicima kao borbenim jezgrom, čime treba razbiti tobožnji privid da je dosledni antifašizam na ovim prostorima bio antinacionalistički. Nadnacionalni sadržaji se potiskuju iz novokonstruisanog nacionalnooslobodilačkog  pokreta koji je začet 1804. Orašac 1804. i  Bela Crkva 1941. više ne pripadaju istoj vertikali. Oslobodilački poredak sećanja sužen je i pročišćen – nacionalizovan.

Ima mišljenja da je Drugi svetski rat  još uvek događaj koji pripada takozvanom vrućem sećanju i da će se tek kada sećanje postane hladno moći dospeti do nekakve saglasnosti u pogledu toga šta odista dešavalo. Ovom tezom antifašizam se prepušta spontanom sazrevanju. Tome nasuprot, treba odmah reagovati na anti-antifašizam. S tim u vezi važno je uočiti da sve dok je nacionalizam („demokratski“ ili „dobri“) kriterij odbira značajnih zbivanja iz prošlosti, nijedna nacionalna istorija neće  se oteti nastojanju da bude monumentalna. Svaka nacionalna istoriografija jeste površna kada u vlastitoj prošlosti traži slavu, a nacionalne senke obilazi. Tek kada se napravi kvalitativni prelaz iz nacionalne monumentalne u kritičku istoriografiju, moguće je doći do veće pouzdanosti i saglasnosti kod ocene Drugog svetskog rata. Premda je teško  verovati da će to biti skoro, od ovog kritičkog napora ne treba odustajati.

U sklopu ovog nastojanja treba najpre razdvojiti dve različite iako tesno povezane komponente antifašizma:1. spoljnu (oružani otpor) i 2. unutrašnju, antinacionalističku (otpor međunacionalnoj mržnji). Dosledni univerzalni antifašizam je brana svakom nacionalizmu, šovinizmu i rasizmu. Otuda i nije svaki antifašizam univerzalan. Npr. antitotalitarni antifašizam preusmerava antifašizam u antikomunizam, jer ga ne zanima kritika šovinizma. Antišovinizma još manje ima kod različitih verzija konzervativnog ili “patriotskog “ antifašizma. Od kraja 20. v. po obrascu F.Firea na različite načine nastoji se srušiti komunistički antifašizam i prikazati kao “iznuđeni” otpor, a ne kao radikalna kritika imperijalističke i šovinističke prirode fašizma. Drugi obrazac je iznalaženje novog nultog časa antifašizma. Primer je prikazivanje D.Mihajlovića kao prvog antifašističkog gerilca u Evropi ili Sisačkog odreda u Hrvatskoj kao prve ustaničke puške u Evropi. Povremeni četnički otpor Nemcima, njihova kolaboracija sa kvislinzima i Italijanima i genocid nad Muslimanima samo se na silu mogu podvesti pod opšti pojam antifašizma.

Antifašizam je univerzalan ili ga nema.

Dosledno rečenom treba navesti još nekoliko primera. To što je u Članu I Ustava Republike Hrvatske iz 2002. jedna od „izvorišnih osnova“ države antifašizam, govori o saobražavaju  EU, ali i o ustavnom nacionalizovanju antifašizma. U Ustavima SRJ i Republike Srbije kao i u Ustavnoj povelji Državne zajednice SCG nema ni pomena antifašizma, kao ni u nacrtu Ustava Kraljevine Srbije iz 2001. Novinska vest „Šeks u Jasenovcu“ skoro da  zvuči kao postmodernistička metafora. Bila  je to instrumentalizacija antifašizma nalik onoj u Srbiji 2004. kada je vođa Srpske radikalne stranke počeo svoju kampanju za predsedničke izbore 9. maja, na Dan pobede nad fašizmom. Malo je reći da je na delu presvlačenje, pa ni saobražavanje Evropi. Pre će biti da je na delu brutalna manipulacija antifašizmom, koju prati i negacija antifašizma. U istom tonu je u Hrvatskoj na reči S. Goldštajna da treba razlikovati žrtve Jasenovca i Blajburga, jer je u Jasenovcu počinjen genocid, a u Blajburgu ratni zločin, reagovao akademik D. Jelčić, koji je ocenio je da se skup u Jasenovcu „ održava u ozračju restauracije povampirenog jugokomunizma koji je 60. obljetnicu pobjede nad fašizmom iskoristio za ponovno izjednačavanje komunizma i zapadnoeuropskog antifašizma“. Nije naodmet podsetiti da je smisao svake slike prošlosti određen njenim odnosom prema sadašnjici, pa se neznačajna prošlost zaboravlja. Istorijski osmišljena prošlost jeste korisna prošlost i ona se razlikuje od kritički promišljene neutilitarne prošlosti. Nacionalizam domišlja i osmišljava, a ne promišlja prošlost i nevoljno pominje  fašizam, jer je svestan unutrašnje srodnosti sa njim. Prošlost se uvek iznova formuliše sa stanovišta novih situacija. Nije na delu samo naknadna pamet nego i smišljena manipulacija. Prošlost jeste, doduše, nepobitna u ontološkom smislu da se nešto odista zbilo. Međutim, šta se odista zbilo i kako se zbilo (suština prošlosti) uvek je otvoreno pitanje podložno različitim tumačenjima. Huserlovski rečeno svet jeste transcedentan, tj. postoji nezavisno od svesti o njemu, ali je smisao sveta imanentan, tj. uvek zavisi od svesti. Dakle, smisao prošlosti zavisi od istorijske svesti koja je ukorenjena u sadašnjici i otvorena ka novoj budućnosti. Po sebi se razume da antifašizam nije mogao izbeći novo osmišljavanje.

Medijska nadmoć anti-antifašizma

Ono, međutim, što odmah pada u oči kada se baci bar letimičan pogled na savremeni medijski građanski rat sećanja u Srbiji jeste nadmoć anti-antifašizma. Vladajuće nacionalne stranke ignorišu ili otvoreno nacionalizuju antifašizam. SRS se branila od prigovora da je fašistička stranka, lider DSS-a je rasterećivao Ljotića od fašizma (19), a SPO agresivno antifašizuje i prozirno moralizuje D.Mihajlovića. Treba li uopšte i pominjati da u hegemonom verskom diskursu Hilandar nije spojiv sa antifašizmom? Istini za volju i u drugim poslesocijalističkim režimima na delu je detraumatizacija i relativizaciju fašizma, čija je važna komponenta neutralizacija kvislinštva kao pragmatične politike. Zašto? Najopštije govoreći otuda što je radikalni antifašizam nelagodno podsećanje da je fašizam ekstremni, ali u osnovi normalizovani nacionalizam. Drugačije rečeno, ako se komunistički antifašizam prikaže kao staljinistički i iznuđen, onda kao autentičan ispada nacionalni antiantifašizam. Mnoga nastojanja da se pokaže da su kvislinzi i četnici bili realpolitičari, a komunisti hazarderi, zaboravljaju da je u stvari borbeni antifašizam bio realpolitika već od kraja 1941. nakon Hitlerove objave rata SAD. Od kraja 1941. kvislinštvo je lišeno političkog realizma, jer je Osovina zaustavljena na frontu i suočena sa najrazvijenim industrijskim silama. Kada je na Istočnom frontu zaustavljen Blietzkrieg Treći Rajh je ostao na srednje-evropskoj poziciji izvojevanoj 1940, koja je za strategiju svetskog rata bila ekonomski neautarhična i nedovoljna u sukobu sa okeanskim silama (A.Hillgruber, T.Mason, E.Hobsbawn). Krajem novembra 1941. kada je Wehrmacht zaustavljen pred Moskvom, Hitleru se (kako navodi A.Hilgruber pozivajući se na svedočenje A. Jodla) prvi put učinilo da bi se rat mogao izgubiti. Nasuprot ovim činjenicama, danas je udobnije patriotizam slepo centrirati oko kvislinške računice, a antifašistički ustanak tumačiti kao iracionalni i samoubilački bunt.

Dakle, zbog potreba nacionalističkih vladajućih krugova anti-antifašizam se oštro i smišljeno danas svuda na Zapadnom Balkanu protivstavlja antifašizmu. Što je još gore, ovom naporu pomaže i deo akademske istoriografije. Naime u sociološkosaznajnom pogledu nije nezanimljivo kako deo istoričara istu arhivsku građu danas čita drugim naočarima, tj. smešta u potpuno drugačiju naraciju od one pre dvadesetak godina. Bilo bi lakomisleno ovaj zaokret tumačiti kao prolaznu kolebljivost idejne tranzicije. Pre će biti da je reč o aktiviranoj dubinskoj komponenti nacionalističke svesti koja nastoji da detraumatizuje zločine vlastite nacije i prevede ih u ekscese ili u nedela počinjena u samoodbrani. Nacionalnooslodilačka retorika nije slučajno potisla narodnooslobodilačku. Jednopartijski socijalizam je počivao na dekretiranom antifašizmu, Milošević ga zbog SUBNOR-a i starijih birača nije napuštao, opozicija ga je 1990-ih smatrala beskorisnim utrkujući se u anti-antifašizmu, a današnji vladajući režim ga ne smatra važnim sadržajem.

Neće se pogrešiti ako se zaključi da mnogo dublje nego što je površni posmatrač kadar da uoči deluje planski zaborav antifašizma. Treba bez okolišenja postaviti pitanje da li je etnocentrični antifašizam moguć? Teško, jer dosledni antifašizam brani jednakost svega što nosi ljudski lik. Četničko etničko čišćenje i nedićevsko-ljotićevski antisemitizam jesu s druge strane antifašističke barikade. Već samim tim je etnocentrični antifašizam sporan. Ali kako onda objasniti antifašiziranje šovinizma ? Najopštije govoreći nova nada traži novu prošlost, a etnička država traži nacionalni antifašizam koji je u Evropi priznato rodoljublje. Utoliko nije nimalo čudno što je realni jugoslovenski antifašizam uspešno razbijen na manje ili više iskonstruisanu hrvatsku, slovenačku, srpsku i sličnu verziju i što je bratstvo i jedinstvo (ideja Francuske revolucije) postalo sinonim izdaje. U tom duhu Ustav Republike Hrvatske čak u čl.141. izričito zabranjuje „obnavljanje jugoslavenskoga državnog zajedništva, odnosno neke balkanske državne sveze u bilo kojem obliku“ i tretira ga kao kažnjivo delo. Lako je uvideti da je u tom sklopu kroatizirani antifašizam u stvari antijugoslovenski „argument“. Srbizirani antifašizam, pak, kako izgleda, više je antikomunistički „argument“.

Slabljenje levice

U celini uzev  uzroke slabljenja antifašizma treba tražiti u višeslojnom procesu ne uvek vidljivih krupnih promena epohalne svesti s kraja 20. veka:a) opšti zaokret epohalne svesti udesno, normalizacija kapitalizma, restauracija religije i konzervatizma i demonizacija socijalizma; b) ovi opšti činioci na Balkanu prelamali su se kroz lokalne okolnosti međunacionalnog sukobljavanja i građanskog rata. Teško je poreći da u Istočnoj Evropi antikomunizam ima već skoro dvodecenijski kontinuitet što je inače retkost kod političkih strasti visokog intenziteta. Nove nacionalne homogenizacije tražile su novu idejnu organizaciju političke mržnje. Različito opredeljene nacionaliste i  ostale ” komunističke žrtve” uspešnije ujedinjuje antiboljševizam i prohodni antitotalitarizam nego antifašizam. Naročito je štetno što su u nauci mnoga sitna plodna neslaganja iščezla zarad jačanja antitotalitarnih ili nacionalnih strasti. Tome se ne treba mnogo čuditi budući  da  su nacionalni interes i antitotalitarizam aksiomi koji obezbeđuju prohodnost u tekućem žargonu. Najbolje je, naravno, ukoliko se mogu uskladiti. Ni govora o tome da antifašizam spada u ove aksiome, jer s jedne strane ugrožava normalizovani nacionalizam, a s druge preti da oslabi antitotalitarni antikomunizam. Sa promenom identiteta tesno je vezana izmena žrtava i dželata. Grubo rečeno, eksploatisanu radničku klasu zamenile su obespravljene i porobljavane žrtve – nacije. To je osećajno jezgro zaokreta od antifašizma ka antitotalitarizmu,

Uprkos kolebanju i raznovrsnom akcentovanju može se reći da je antifašizam, a ne rastegljivi antitotalitarizam, ključna idejnoistorijska i moralnopolitička vertikala 20.veka. Fašizam je esktremni nacionalizam, a dosledno rastumačeni antifašizam najpouzdanija je osnova kritike raznovrsnih oblika nacionalističke uskogrudosti. Dok etnokratski liberalizam i “demokratski nacionalizam” počivaju na kritici široko shvaćenog totalitarizma, internacionalistička vizija društva lišenog enormnih imovinskih razlika uočava fašizam i njegovu etnocentričnu osnovu kao glavnu opasnost. Teorijski razvijeni antifašizam pretpostavlja kritiku realnih društveno-ekonomskih izvora nacionalizma, dok antitotalitarizam ovu kritiku zamagljava i preusmerava antifašizam  u antikomunizam. Uz rečeno, valja imati na umu da postoji i više verzija antifašizma: liberalni, tj. kolonijalni (zbog koga su zapadne sile ušle u rat protiv Hitlera), odbrambeni otadžbinski antifašizam SSSR-a, komunistički  ideološki  antifašizam, zatim opštiji levičarski antifašizam u čijoj je pozadini kritika njegovih kapitalističkih društvenoekonomskih izvorišta kao i idejno šaroliki savremeni antifašizam u čijem je središtu kritika holokausta kao rasističkog industrijskog uništavanja ljudi.

Možda i ne bi trebalo da čudi to što je je u raznim vremenima antifašizam različito akcentovan. Ipak su poslehladnoratovske promene odveć duboke da bi se mogle svesti na normalne izmene epohalne svesti ili na generacijske razlike. Malo je ako se kaže da su na delu promene, pre će biti da su aktivne nove isključivosti. Slabljenje levice u strukturi poslehladnoratovske epohalne svesti svakako je ponajviše izmenilo odnos prema fašizmu. Treba uzgred podsetiti na to da je sve do 1918. kapitalizam važio kao ekonomski uspešan, ali u moralnom pogledu nesavršen i nepravedan poredak. Prihvatan je u skladu sa hrišćanskom slikom čoveka kao nesavršenog bića. Tek od 1918, zbog pretećeg socijalizma, počinje moralizacija kapitalizma kao otelovljenja demokratije i ljudskih prava i to najčešće preko teorija o totalitarizmu, koje ne samo što su poredile, nego su bezostatno poistovećivale fašizam sa socijalizmom. Prema tumačenju ove struje komunistički antifašizam je iznuđen, dok su nacionalni antifašizmi i opšti antitotalitarizam tobože autentični. Kako je pokazano, dodatna relativizacija antifašizma postiže se uključivanjem kvislinških i nacionalnih grupa u antifašističke. Treba li uopšte pominjati da to ima važne veze s tim što se patriotizam centrira oko nacionalizma, a izdaja oko internacionalizma.

Zato treba biti načisto s tim da su i domaće promene u viđenju fašizma tesno vezane sa opštim promenama u viđenju socijalizma. Sve do 19. veka socijalizam je bio utopija, mesto mu je bilo u budućnosti. Danas je socijalizam smešten u prošlost, kao totalitarna iluzija. Još više od toga danas  se socijalizam (ili emotivno rečeno komunizam) službeno  tumači kao upad u normalni tok razvoja Istočne Evrope, kao novi bauk. Pre 1917. debata oko socijalizma i komunizma bila je teorijska. Nakon 1917. za vreme postojanja realnog socijalizma dotadašnja debata o komunizmu premestila se iz teorijske u realpolitičko polje. Teme su bile: komunistička ortodoksija, renegati, antikomunisti i disidenti. Bilo je to doba kada su ne samo marksistički, nego i mnogi drugi intelektualci držali da se kapitalizam i demokratija isključuju. W.F.Haug je, slično Sartru, pisao 1974:”Ko ne želi da napada antikomunizam, gubi antifašizam”. Sa slomom evropskog socijalizma diskusija se ponovo pomerila iz realpolitičkog u teorijsko polje. Socijalizam je danas korisna mračna prošlost koja traži nove žrtve i dželate.

Na sličan način razvijala se i debata oko fašizma. Između dva svetska rata bila je uglavnom realpolitička, antifašistička i samo delom antitotalitarna. Krajem 1930-ih M.Horkhajmer je načelo kritičke teorije iskazao rečima:“ Ko neće da govori o kapitalizmu, trebalo bi da ćuti o fašizmu“. Tokom hladnog rata na Zapadu je antifašizam lako preusmeren u antitotalitarizam. Između ovih protivstavova postoji ne samo niz manje ili više značajnih razlika, nego oštra načelna suprotnost. Važna napetost između antitotalitarizma i antifašizma bila je ona između anti-antifašizma i anti-antikomunizma. U nemačkom Marxismusstreit 1986. E.Nolte je pokušao da negira Horkhajmera u parafrazi „Ko želi da govori o fašizmu, ne sme da ćuti o boljševizmu“. Krajem 20.veka smer debate o antifašizmu opet se menja. Normalizovanje nacionalizma u Istočnoj Evropi u osnovi menja odnos prema fašizmu i antifašizmu. Antifašizam nije više nužan normalizovanom nacionalizmu kao ključni ideološki sadržaj, kao što je npr. bio komunistima na vlasti. Ali ipak, pošto pokušavaju da ga svojataju, nacionaliste treba opomenuti:“ Ko neće da govori o nacionalizmu trebalo bi da ćuti o antifašizmu“. Srpski „demokratski nacionalisti“ trude se da reakcentovanjem antifašizma osmisle „dobri nacionalizam“, dok je kod ekstremnih nacionalista fašizam salonska stvar, tj. oblik najdoslednijeg nacionalnog osećanja. Smeštena između ova dva pola srpska vladajuća elita je trgovinom u parlamentu 2004. uspela da legalizuje nacionalni antifašizam.

Umesto zaključka

Krajem 20. veka iščezle su klase kao MI grupe iz epohalne svesti. Ostale su nacije, kao „realni“ istorijski subjekti. Zato se antifašizam nacionalizuje: ruski nacionalisti su ponosni na pobedu u Drugom sv. ratu, ali je to učinak Rusa, a ne komunista. Slična nacionalizacija antifašizma zbiva se i na Balkanu uz dodatnu kritiku jugoslovenstva. Svuda iščezava perspektiva nadnacionalnog identiteta, pa i fašizam ispada drugačiji. Nije više apsolutno zlo, nego je više neodmerenost ili preterivanje, kvislinzi su pragmatičari, a domaći fašizmi efemerne nebitne pojave. Neće se preterati ako se kaže da je ovim prevrednovanjem anti-antifašizam uzdrmao temeljna načela prosvetiteljskog antifašizma i učinio problematičnim celokupni misaono kategorijalni aparat nauke o skorijoj prošlosti. Službeno priznanje četničkog antifašizma u Srbiji početkom 21. veka iziskivala je nova vizija nacionalne srpske države, kao što je desetak godina ranije ista potreba u Sloveniji i u Hrvatskoj tražila nacionalni domobranski antifašizam i nove spomenike umesto nadnacionalnih partizanskih obeležja. Svuda su potrebe vladajućih elita filter koji propušta samo korisnu prošlost. Odavno je uočeno da onaj  ko raspolaže monopolom na tumačenje prošlosti kontroliše i sadašnjicu i nameće sliku budućnosti.

 
Godišnjak za Društvenu istoriju, 2006.