ЈОВО БАКИЋ

Левицом по олигархији

Нема више од револуције, капитализам се вратио на старе обрасце рада, ради се све дуже и напорније за све мање новца, док се капиталисти незајажљиво богате, нарочито на периферији светског капиталистичког система

Људи су током историје били неједнаки у моћи, богатству и друштвеном угледу. Ова неједнакост је неретко била и правно утемељена (нпр. сталешко друштво), а од Француске револуције се, упркос успостављању правне једнакости, друштвена неједнакост није ни најмање смањила. Штавише, како нас документовано обавештава Тома Пикети, капитализам је крајем дугог 19. века (1789–1914) увећао не само апсолутно богатство, него такође и доходовне и имовинске неједнакости. Тиме су идеали Француске револуције били издани, јер где влада огромна неједнакост – не може бити ни истинске слободе појединца ни братства и солидарности међу људима.

Тада није било спора међу онима који су се сматрали левичарима да је капитализам дубоко нечовечан систем, јер израбљује радну снагу, минимално је награђујући за дуготрајан и напоран рад у очајним условима, а гомила богатство у рукама малог броја крупних капиталиста. Стога је социјална демократија, радикалније левичаре попут комуниста и анархиста који су се залагали за револуционарно превазилажење капитализма да не помињемо, начелно била антикапиталистичка, па иако је према револуцији имала резерве. Требало је систематски реформисати капитализам посредством државне интервенције како би се кумулативним ефектом дошло до друштвеног развоја којим би капитализам био превазиђен човечнијим, напреднијим и праведнијим друштвеним системом, тј. социјализмом.

Током кратког двадесетог века (1914–1989) левица је представљала озбиљну политичку снагу, а ужасно искуство два светска рата, који су последица капиталистичке нечовечности и империјалистичке грамзивости, националистичке ускогрудости, фашистичког расизма и империјализма, комунистичког изазова капитализму и капиталистичког страха од овог изазова који је породио фашизам као највеће зло у историји човечанства, довело је, ипак, како Пикети показује, до смањивања друштвених неједнакости. Средство смањења неједнакости била је политичка воља која је створила државу социјалног старања. Ова држава је нарочито побољшала положај средњих слојева.

Са тзв. неолибералном револуцијом Маргарет Тачер и Роналда Регана дошло је, међутим, до реакционарног обрта, а са пропашћу европског реалног социјализма и до потпуног разобручења капитализма. Наиме, више није било страха од револуције, па се капитализам вратио на деветнаестовековне обрасце рада. Ради се све дуже и напорније за све мање новца, док се капиталисти незајажљиво богате, што нарочито важи на периферији светског капиталистичког система. Развејана је нада у „капитализам с људским ликом“, а социјална демократија, напустивши идеал превазилажења капитализма још почетком седамдесетих година прошлог века, како нас документовано обавештава Адам Пржеворски, потпуно се под ударом Тачерове и Регана идеолошки изгубила, постајући с временом нешто разблажена верзија неолибералног реакционарног покрета.

На истоку Европе је, с изузетком Чешке, левица врло слаба, још слабија но на западу, услед некрофобичног антикомунизма. Белодано је да је, како услед глобализације тако због недостатка јаке левице, (полу)периферни хиперолигархијски капитализам са својим деветнаестовековним узором завладао овим просторима. Потребно је стога отелотворити алтернативу, а да би се то урадило неопходно је оградити се од ауторитарности једностраначког социјализма и промовисати слободарску левицу.

Демократизам левице је критички усмерен нарочито против постојећег олигархијског система, јер капитализам, историја учи, увек изнова ствара олигархију. Левица 21. века, према томе, мора бити: 1) антикапиталистичка, јер нечовечност олигархијског капитализма треба прво јасно препознати како би уследила што ефикаснија борба против њега; 2) интернационалистичка и антиимперијалистичка, јер једино се међународном солидарношћу потлачених може одговорити на изазове глобализације и нападе НАТО-а; 3) доследно секуларна, јер црквене идеологије својом догматичношћу затварају умове за критичко мишљење; 4) демократска, јер тек се у истинској демократији могу остварити сви потенцијали људског бића без чега нема човечнијег, напреднијег и праведнијег друштва.

У друштвеним условима данашње Србије, смештене на периферији капиталистичког система, антикапитализам мора бити у овој фази начелног карактера, јер се не сме ући у отворену борбу са много јачим непријатељима. Треба радити на јаснијем обликовању и снажењу, те међусобном мирењу левичарских снага, како у Србији тако у суседним државама и ЕУ, јер само се трпељивошћу и међународном сарадњом може одржати борба која води победи над капитализмом и империјализмом – и остварењу просвећене демократије.

Доцент на Филозофском факултету у Београду

Јово Бакић

објављено: 03.06.2015.