ЈОВО БАКИЋ

Струка или странка

Како грађани могу веровати држави, ако ову представљају корумпирани и нестручни „страничари”?

Пре неки дан писцу ових редака јавио се дотад му непознати вршњак др Предраг Божовић. Инжењер електронике и телекомуникација са 16 година радног искуства у струци, који је све дипломе стекао на Електротехничком факултету у Београду, пожалио се да није успео да се запосли у Министарству за трговину, туризам и телекомуникације, пошто су на шест различитих конкурса уместо њега неретко бирали оне са слабијим квалификацијама.

Наравно, требало је наћи ухлебљење страначким борцима. То што неки од њих, примљени на посао инспектора електронских комуникација, проведоше на основним студијама филозофије скоро 14 дугих година, а неки на основним студијама машинства и пуних 18, није поколебало министра Љајића и његове сараднике да им дају предност у односу на инжењера телекомуникација који је школске обавезе у року извршио. Штавише, према министру и следбеницима, и спортски менаџер с дипломом БК универзитета, квалификованији је од доктора електротехнике за пројектне активности у области информационог друштва.

Објашњење ове чудне појаве – или она у Србији, може бити, не изазива чуђење – налази се у чињеници да је министар Љајић, иначе један од ретких политичара у земљи о којем је писац ових редака некоћ позитивно писао, направио правилник о систематизацији радних места којим је предвиђено да за област електронских комуникација могу равноправно конкурисати инжењери телекомуникација и стручњаци из области друштвених и хуманистичких наука. На тај начин је страначким војницима повећана шанса за запослење у државној управи без обзира на потенцијалну штету за јавни интерес. Велика вероватноћа да министар Љајић није усамљен, тј. да његове колеге министри у Влади Србије на исти начин кроје правилнике у својим министарствима, не може утешити грађане који живе у држави у којој моћни политичари систематски понижавају струку и дискриминишу страначки неангажоване људе. Да ствар буде црња, изгледа да је било издавања потврда у којима се тврди да је неко био запослен у министровој странци дуже но што сведочи радна књижица да би се намакнуо законом предвиђени услов. Према томе, ради се о кривичном делу као производу бахатости властодржаца.

Напослетку, док неки истински доктори наука не могу да привире у државну управу, дотле лажни доктори реформишу МУП и управљају Београдом, баш као и највећом београдском општином. Уистину, немачки издавач часописа који је објавио рад др Малија образовао је комисију чим је исказана сумња у могуће плагирање, и она је потврдила да је наследник Потемкина плагирао делове доктората професора из Еритреје. Хоће ли Универзитет у Београду нешто учинити поводом ове бруке или ће се и сам обрукати? Хоће ли се премијер обрачунати са срамотом његових најближих сарадника – а тиме и његовом – која је превазишла границе Србије допревши и до Немачке? Како је могуће да онај који је наклоност грађана стекао на обећању беспоштедне борбе против корупције и криминала, без обзира на страначку припадност, не увиђа да неминовно губи поверење не само грађана, већ и његових „немачких пријатеља”, ако буде трпео надалеко познате плагијаторе око себе? Узгред, упознат је премијер и са случајем којим је овај чланак започет, али није позвао на одговорност коалиционог партнера. Да ли, можда, због тога што исте појаве може наћи и у својој странци? Да ли највећа опозициона странка, ма колико била мала, може позвати на одговорност некада омиљеног ватерполисту, а сада презреног др Шапића? Да ли се ико чуди што се на савест прозваних нема рашта апеловати?

Да ли друштво у којем живимо заиста није свесно да питање валидности научних титула није тек докона работа потписника овог чланка и његових сапатника? Или је, можда, упутно да затворимо универзитете, а да они свим грађанима доделе пре тога докторску титулу – пожељно из менаџмента? Зар је могуће да смо се толико искварили да не препознајемо да тонемо све дубље и дубље и да се не можемо опоравити, ако не почнемо да ценимо знање, професионалност и поштени рад? Ако се нестручни примају у државну управу, како ће бити направљен подстицајан пословни амбијент? Како грађани могу веровати држави, ако ову представљају корумпирани и нестручни „страничари”?

Напослетку, побећи ће из ове несрећне земље сви који нешто корисно науче на овдашњим квалитетнијим факултетима, ако се жалосно стање убрзо и драматично не промени. Потребно је организовати критичку јавност, а то значи да интелектуалци и новинари морају одговорити захтевима позива, тј. храбро бранити општи интерес супротстављајући се олигархијским структурама политике и крупног капитала.

Доцент на Филозофском факултету у Београду

Јово Бакић

објављено: 23.09.2014.