DA LI ĆE U SOCIJALIZMU BITI DOSADNO?

  Deni Keč

• veličina slova   
• Print 
• E-mail 
• Pokreni diskusiju!

Dizajn dekora za Gozijevu predstavu Princeza Tirando (1922), Ignjat Nivinski/Bahrušin, Muzej pozorišta u Moskvi

Socijalizam ne donosi tupi mediokritet već oslobođenje kreativnog potencijala svih ljudi.

2081. je godina, i svi ljudi su konačno jednaki. Ne samo pred Bogom i zakonom, već jednaki u svakom mogućem smislu. Niko nije pametniji od ikoga drugog. Niko nije lepši od ikoga drugog. Niko nije jači ili brži od ikoga drugog. Sve usled 211-og, 212-og i 213-og Ustavnog amandmana i neprestane predostrožnosti agenata Vrhovnog poravnatelja.

Ovo nije moje viđenje 2081. godine, već viđenje Kurta Vonegata iz uvoda njegove pripovetke “ Harison Bergeron”, o budućnosti u kojoj su svi isti. Lepi ljudi su primorani da nose maske, pametni nose bubice u uhu koje glasnim zvucima redovno ometaju njihove misli, i tako dalje.

Kao što se moglo očekivati od Vonegata, pripovetka sadrži razne crnohumorne momente – na primer, baletsku predstavu u kojoj balerine nose okove oko nogu – ali za razliku od većine njegovih dela, “Harison Bergeron” je baziran na reakcionarnoj premisi: jednakost se može postići jedino degradacijom najtalentovanijih na osrednji nivo širokih masa.

U naučnoj fantastici, socijalizam je često prikazivan na ovako siv, distopijski način, što oslikava ambivalentnost koju mnogi umetnici poseduju prema kapitalizmu. Umetnici su često zgađeni anti-ljudskim vrednostima i komercijalizovanom kulturom svog društva, ali su isto tako svesni da unutar njega poseduju poseban status koji im dozvoljava da izraze svoju kreativnu individualnost – sve dok se ona može prodati. Boje se da bi im socijalizam oduzeo taj status i spustio ih na nivo običnog radništva, zato što nisu sposobni da zamisle svet koji ceni i ohrabruje umetničko izražavanje svih svojih ljudi.

Naravno da postoji još jedan razlog zašto se socijalistička društva zamišljaju kao mračna i turobna: većina društava koja su sebe zvala socijalističkima su zaista bila mračna i turobna. Ubrzo nakon revolucija s kraja 80-ih godina koje su dovele do sloma dominacije Sovjetskog Saveza nad istočnom Evropom, Rolingstonsi su održali legendarni koncert u Pragu, u kome su dočekani kao kulturni heroji.

Kvaka je u tome što se to odigralo 1990. godine. Mik i Kit su imali skoro po pedeset godina, a poslednji njihov hit, "Harlem Shuffle" (užasna pesma) bio je star već nekoliko godina. Zaboravite na cenzuru knjiga i zabranu demonstracija. Ako želite da razumete koliko su staljinistička društva bila dosadna, pogledajte spot za “Harlem Shuffle” i zamislite kako jedan od najzanimljivijih gradova u Evropi otkida od radosti na priliku da vidi ove ljude uživo.

Da li je zaista značajno ako je socijalizam dosadan? Možda deluje smešno, pa čak i uvredljivo, zanimati se stvarima tako trivijalnim u poređenju sa užasima koje kapitalizam neprekidno izaziva. Razmislite o opasnostima većeg broja uragana i šumskih požara koje izazivaju klimatske promene, traumi gubljenja svoje kuće ili posla ili nesigurnosti strepnje da te muškarac koji sedi pored tebe možda vidi kao potencijalnu metu silovanja. Volimo da gledamo filmove o kraju sveta ili o ljudima koji se suočavaju sa nedaćama, ali u našim stvarnim životima većina nas preferira predvidljivost i rutinu.

Briga da bi socijalizam mogao da bude dosadan možda deluje kao ultimativni "First world problem", kako vole da kažu na internetu. Naravno, bilo bi lepo eliminisati siromaštvo, rat i rasizam... ali šta ako mi postane dosadno?

Ipak, naravno da je bitno, zato što ne želimo da živimo u društvu bez kreativnosti i uzbuđenja, i takođe zato što ako se te stvari guše mora da postoji izvesna vladajuća klika ili klasa koja vrši to gušenje – bez obzira da li misle da je to za naše dobro. U krajnjoj liniji, ako je socijalizam ustajao i statičan nikada neće biti u stanju da zameni kapitalizam, kome se opravdano može mnogo toga zameriti, ali ne i to da je "dosadan".

Kapitalizam je u poslednjih dvesta godina mnogo puta obrnuo svet i promenio način na koji mislimo, izgledamo, komuniciramo i radimo. Samo u poslednjih nekoliko decenija sistem se brzo i efikasno prilagodio globalnom talasu protesta i štrajkova 60-ih i 70-ih: fabrike sa radništvom organizovanim u sindikate su zatvorene i premeštene u druge krajeve sveta, navodna uloga vlade se od pomaganja ljudima promenila u pomaganje korporacijama da bi one pomogle ljudima, i na kraju su nam sve ove promene, kao i još neke druge, prodali kao ono za šta smo se protestima sve vreme borili – svet u kome su svaki muškarac, žena i dete rođeni sa jednakim pravom da kupe koliko god žele smartfonova i fabrički iscepanih farmerki.

Kapitalizam je u stanju da se transformiše daleko brže od bilo kog prethodnog ekonomskog poretka. “Nepromenjeno zadržavanje starog načina proizvodnje”, pišu Marks i Engels u Komunističkom manifestu, “bilo je prvi uslov opstanka svim ranijim industrijskim klasama. Neprekidni prevrati u proizvodnji, neprekidno potresanje svih društvenih odnosa, večna nesigurnost i kretanje izdvajaju buržoasku epohu od svih ranijih.” Dok su ranija klasna društva očajnički pokušavala da održe status kvo, kapitalizam buja njegovim stalnim obaranjem.

Rezultat je svet u stalnom pokretu. Ono što je juče bila industrijska četvrt danas je sirotinjsko naselje, a sutra će biti hipsterski kvart. Sve što je čvrsto, pretvara se u dim. To je još jedan citat iz Manifesta, kao i naslov odlične knjige Maršala Bermana, koji piše da živeti u modernom kapitalizmu znači “naći se u sredini koja nam obećava uzbuđenje, moć, radost, rast, transformaciju i nas samih i sveta – i istovremeno preti da nam uništi sve što imamo, sve što znamo, sve što jesmo.”

Ipak, najveći deo naših života je daleko od uzbudljivog. Radimo za gazde koji žele da budemo bezumni roboti. Čak i kad nam se neki nov, zanimljiv izum uvede na radno mesto, on će sigurno biti iskorišćen da bismo više radili za manje vremena, što može da uzbudi strasti rukovodstva ali nama da donese više napora ili manju platu.

Izvan posla, priča je ista. Škole svoju glavnu ulogu vide u pružanju “poslovne spremnosti”, što je eufemizam za spremanje dece da se naviknu na sranja koja ih čekaju na poslu. Čak i par sati koji bi trebalo da pripadaju samo nama se potroše na pranje veša, kuvanje, čišćenje, proveru domaćih zadataka i sve druge zadatke potrebne da bismo sutradan pripremili nas i naše porodice za posao.

Većina nas je u stanju da iskusi uzbuđenje kapitalizma samo kao nešto što se dešava negde drugde: nove spravice za bogataše, divlje žurke za poznate ličnosti, neverovatne koncerte koje možeš priuštiti da gledaš samo sa kauča. S druge strane, barem je većina toga bolja od “Harlem Shuffle-a”.

Čak i gore je to što, kad i uspemo da direktno iskusimo to izbuđenje, obično izvučemo deblji kraj. Naše poslove preuzima onaj neverovatni novi robot, naša kirija poskupljuje od kad je preko puta sazidan onaj prelepi luksuzni soliter. Kao so na ranu, ako se bunimo protiv toga kažu nam da se protivimo napretku.

Žrtvovanje pojedinaca u ime društvenog napretka je nešto za šta se obično kaže da je jedan od užasa socijalizma, sveta koji vode bezlične birokrate, navodno u ime opšteg dobra. Ali unutar kapitalizma postoji gomila nevidljivih i neizabranih donosilaca odluka, od službenika zdravstvenog osiguranja koji nas ne poznaju ali mogu da odrede da li nam je operacija “neophodna”, do fondacija raznih milijardera koje proglašavaju škole “propalima” a da u njih nikada nisu kročili.

U socijalizmu takođe postoji mnogo promene, preokreta, pa čak i haosa, ali ovaj haos, kako bi Hal Drejper to rekao, dolazi odozdo. Za vreme Ruske revolucije, sovjetska vlada predvođena boljševicima je mesec dana pošto je preuzela vlast oduzela brak izvan kontrole crkve i dozvolila parovima da se razvedu na zahtev bilo kog partnera.

Ovi zakoni su dramatično izmenili porodičnu dinamiku i život žena, kako svedoči tekst pesme koja je postala popularna u ruskim selima: “Nekad mi je muž koristio pesnice i snagu. Ali sad je tako nežan. Plaši se razvoda. Više ga se ne plašim. Ako ne možemo da sarađujemo, otići ću na sud i rastaćemo se.”

Naravno, razvod može da bude srceparajući isto koliko i oslobađajući. Revolucije postavljaju sve u novom svetlu, od ljudi koji nas vode pa do ljudi koje volimo, što može biti i uzbudljivo i bolno. “Ogromni događaji”, napisao je Trocki u novinskom članku iz 1923, “ostrvili su se na porodicu u svom starom obliku, na rat i na revoluciju. Polako ih je pratila krtica kritičke misli, svesnog proučavanja i procene porodičnih odnosa i načina života. Nije čudo da se ovaj proces odražava na najintimniji, a samim tim i najbolniji način, upravo na porodične odnose.”

U drugom članku, Trocki je opisao svakodnevno iskustvo u revolucionarnoj Rusiji kao “proces kojim se svakodnevni život radnog naroda raspadao i formirao ispočetka.” Kao i u kapitalizmu, ovi prvi koraci ka socijalizmu su nudili i obećanje stvaranja i pretnju uništenja, ali sa ključnom razlikom u tome što je narod o kome je Trocki pisao imao aktivnu ulogu u odlučivanju načina na koji se njihov svet menja.

Daleko od toga da su imali potpunu kontrolu, posebno nad masovnim siromaštvom i nepismenošću koje su im zaveštali car i svetski rat. Ali čak i u ovim očajnim uslovima, godine između Oktobarske revolucije i Staljinove konačne konsolidacije moći demonstrirale su uzbuđenje društva u kome su po prvi put nova vrata bila otvorena većinskim klasama.

Došlo je do eksplozije umetnosti i kulture. Najinovativniji slikari i vajari dekorisali su javne trgove ruskih gradova svojim futurističkim umetničkim delima. Čisto da se zna, Lenjin je mrzeo futuriste, ali to nije sprečilo vladu da finansira njihov žurnal, Umetnost Komune. Baletske i pozorišne predstave su otvorene za širu publiku. Kulturne grupe i radnički komiteti su se skupili da bi uveli umetnost i umetničko obrazovanje u fabrike. RežiserSergej Ejzenštajn je došao na svetski glas zbog revolucionarne tehnike svojih filmova koji su opisivali Rusku revoluciju.

Smešna premisa “Harisona Bergerona” je opovrgnuta. Socijalizam nije video talentovane umetnike kao pretnju “jednakosti”, niti našao kontradikciju između uvažavanja pojedinačnih umetnika i otvaranja do tada elitističkog sveta umetnosti masama radnika i seljaka.

Mogućnosti socijalizma koje je svet na par godina mogao videti u Rusiji nisu bile sterilan eksperiment koji je kontrolisala šačica teoretičara, već zbrkana i uzbudljiva kreacija desetina miliona ljudi koji su tražili nov način vođenja društva i ophođenja jednih prema drugima, sa svim veštinama, smetnjama i neurozama koje su dobili živeći pod kapitalizmom, u groznim uslovima siromašne, ratom razorene zemlje. Zabrljali su na gomilu načina, ali takođe pokazali da je socijalizam istinska mogućnost, ne utopijski san koji ne odgovara potrebama stvarnih ljudi.

Društvo kome su težili bilo je mesto gde jednakost nije značila spuštanje, već podizanje opšteg kulturnog i intelektualnog nivoa društva. U mnogim romanima, filmovima i drugim umetničkim prikazima socijalizma, malo se pominju rastući stepen razvoda ili vatrene rasprave o umetnosti. Većina njih zamišlja društva bez konflikta, što je razlog zbog koga deluju toliko jezivo – uključujući i one koji nameravaju da promovišu socijalizam.

Sličan problem postoji i danas unutar mnogih protestnih pokreta, u kojima neki aktivisti žele da organizuju pokrete i sastanke na bazi modela konsenzusa, što znači da gotovo svako prisutan mora da se složi da bi neka odluka bila donesena. Konsenzus ponekad može biti efikasan način građenja poverenja među ljudima koji se ne poznaju i ne veruju jedni drugima, posebno jer većina ljudi u ovom navodno demokratskom društvu skoro da nema iskustva sa učešćem u demokratskom procesu diskusije, debate, i na kraju većinskog glasanja.

Kada organizatori posmatraju konsenzus ne samo kao privremenu taktiku, već model toga kako bi društvo trebalo da funkcioniše, tu se stvara problem. Ja želim da živim u demokratskom društvu koje sadrži konflikte i rasprave, gde se ljudi ne plaše da brane ono u šta veruju i ne osećaju se pritisnuto da smekšavaju svoje stavove tako da bismo, kada dođemo do kompromisa, svi mogli da se pravimo da smo se od samog početka slagali. Ako vaš argument za socijalizam počiva na ideji da će ljudi prestati da ulaze u rasprave i čak da se ponekad ponašaju kao kreteni, verovatno treba da pronađete drugu stvar za koju ćete se boriti.

Socijalizam neće biti stvoren, Lenjin je jednom napisao, “apstraktnim ljudskim materijalom, ili ljudskim materijalom koji smo mi posebno pripremili, već ljudskim materijalom koji nam je zaveštao kapitalizam. Istina, to nije laka stvar, ali nijedan drugi pristup ovom zadatku nije dovoljno ozbiljan da bi zaslužio diskusiju.”

Da bi se bio delotvoran socijalista/socijalistkinja, vrlo je korisno voleti ljude. Ne čovečanstvo kao koncept, već stvarne, znojave ljude. U Sve što je čvrsto, pretvara se u dim, Berman govori o Robertu Mouzisu, poznatom njujorškom urbanisti koji je sravnio sa zemljom čitave kvartove koji su stajali na tačkama gde je on zamislio nove puteve. Mouzis je, kao što je jedan prijatelj rekao, “voleo javnost, ali ne kao ljude”. Pravio je parkove, plaže i puteve koje će mase koristiti, čak iako je mrzeo većinu Njujorčana iz radničke klase koje je susretao.

Ljubav prema javnosti, ali ne i prema ljudima, osobina je i elitističkih socijalista, čija vera leži više u petogodišnjim planovima, utopijskim nacrtima ili pobedi na sledećim izborima, nego u čudima koje stotine miliona mogu postići kada su inspirisani i oslobođeni. Zbog toga su njihove vizije socijalizma toliko beživotne i neinspirisane.

Kao protivteža tome, Marks, koji se često predstavlja kao izolovani intelektualac, bio je bučna, polemički nastrojena, zabavna i strastvena osoba koja je jednom izjavila da mu je omiljena izreka maksima: “Čovek sam, ništa ljudsko mi nije strano.” Teško mi je da zamislim kako bi svet kojim upravlja većina ljudskog roda, sa svim našim istovremeno predivno i razdražujuće različitim talentima, karakterima, ludilima i strastima, mogao na bilo koji način da bude dosadan.

SVE ŠTO SE ŽELELI DA ZNATE O AMERIČKOJ POLITICI, A BOJALI STE SE PITATI: INTERVJU SA AHMEDOM ŠAVKIJEM

  Pavle Ilić

• veličina slova   
• Print 
• E-mail 
• Pokreni diskusiju!

Trka da se nasledi američki predsednik Barak Obama je već u toku. Trka se odvija u sve podeljenijoj zemlji, koja još uvek vodi ratove širom sveta, dok kod kuće ne uspeva da stvori socijalni, rasni niti bilo kakav drugi mir. Pavle Ilić, za vreme boravka na marksističkoj konferenciji Marx is Muss u Berlinu, intervjuisao je jednog od vodećih članova najveće američke revolucionarne organizacije, International Socialist Organisation, Ahmeda Šavkija.

Razgovaram sa Ahmedom Šavkijem iz američke organizacije ISO koji je član uredništva teoretskog časopisa te organizacije pod imenomInternational Socialist Review i jedan od osnivača nezavisne, levičarske izdavačke kuće Haymarket books

Svet tumači američku političku scenu kao neprestano ponavljanje „jednog te istog“ – ima li istine u takvom tumačenju? I, ono što se nameće kao još jedna konstanta jeste ta sprega između političkog mejnstrima i institucionalnog rasizma, koje su eventualne političke alternative takvom poretku?

Što se tiče prvog pitanja koje si mi postavio - odnosno neprestanog ponavljanja „američke političke priče“ svakako da se može tvrditi da je to dobra opservacija, naročito u izbornom smislu. Što će reći - na vlast dođu demokrate na mandat ili dva, pa se potom ona prebaci na republikance isto na par manadata, pa opet demokrate, pa opet republikanci, i tako dalje, i tako dalje... Tako da, u izvesnom smislu svakako postoji kontinuitet, ali i kao što je Marks jednom prilikom rekao - istorija se ponavlja, ali ne uvek na istovetan način.

Ne moramo, u stvari, ni da citiramo Marksa da bi nam to bilo jasno, dovoljno je da sagledamo realnost situacije. Uzmimo, na primer, period od kraja Vijetnamske krize do danas - stanje u kojem se nalazila vladajuća ekonomska i politička klasa sredinom sedamdesetih godina karakterisale su panika i kriza što je svakako delom bila zasluga i masovnih mobilizacija tokom šezdesetih i ranih sedamdesetih godina prošlog veka među kojima se najviše ističu afroamerički pokret za građanska prava koji je pratio Black power pokret, feministički pokret, Čikano pokret, pokret za LGBT oslobođenje. Bilo je to uzbudljivo vreme u kojem je centralna borba protiv rasizma, a za ostvarenje građanskih prava slomila makartijevsku hegemoniju koja je postojala tokom pedesetih otvorivši ogroman prostor za nove mogućnosti.

To otvaranje koje se desilo tokom pokreta za građanska prava, tokom kojeg su, što je zanimljivo, na vlasti bili liberali, a ne konzervativci, propraćeno je periodom radikalizacije, i to radikalizacije na račun liberalizma kao ideologije, a ne protiv konzervatizma. Na primer, SDS (Students for Democratic Society - Studenti za demokratsko društvo), koji su svoje prvo istupanje imali u Port Hjuronu 1960. godine, ljudi koji su se smatrali naslednicima i nastavljačima svega onoga najlepšeg vezano za SAD, su do 1965. godine te iste SAD smatrali međunarodnim kriminalcem koji bombarduje decu u Vijetnamu. Ako pogledate Martina Lutera Kinga, on počinje tako što poziva na ispunjenje američkog sna, ali, bez obzira na to što je uvek ostao dosledan pacifizmu, pred kraj svog života, 1967. godine, on oštro raskida sa establišmentom, javno se suprotstavlja Ratu u Vijetnamu i biva naširoko napadan u javnosti. Ukoliko biste čitali novinske članke iz tog perioda koje su pisali ljudi koji danas pokušavaju da se okite uspomenom na dr Martina Lutera Kinga mlađeg, videli biste da su ga upravo ti ljudi najžešće i najoštrije napadali i tvrdili da je ludak koji je umislio vezu između Vijetnama i pokreta za građanska prava u SAD. Ako, nakon toga, uzmete da čitate ono što je sam dr Martin Luter King pisao 1967. i 1968. godine videćete da je on tvrdio da je rat povezan sa rasnim pitanjem koje je povezano sa klasnim pitanjem. Njegov poslednji govor, koji je održao dan pre nego što će biti ubijen, 7. aprila 1968. godine, je izrazito moćan i potresan. U njemu je on rekao: „Prešli smo veliki put. Možda neću biti tu sa vama, ali znam da će moj narod, moja rasa, uspeti da se popne na vrh ove planine!“ - što je, naravno, parafraza poznatog biblijskog citata.

Malkolm X je svoju karijeru započeo na daleko radikalnijoj poziciji, ali se već '65. kretao dalje u levo.

Dakle, čitav taj proces radikalizacije se odvija pod liberalizmom koji vlada, a koji do sedamdesetih godina postaje veoma odlučan u svojoj nameri da spreči dalje širenje radikalizma. Taj napad na radikalizovane slojeve društva, među kojima sam zaboravio da pomenem studentski pokret i špic u štrajkačkim aktivnostima u periodu 1969-1971, odvijaće se najrazličitijim metodima.

Dakle temelji sistema se ljuljaju i obe glavne partije odlučuju da je vreme da se uvede red u ovo stanje haosa. U sred svega toga, uzgred, Nikson je primoran da podnese ostavku oko Votergejta. Već '76. naziru se počeci onoga što je sada očigledno već tri, tri i po decenije neprestanog, neoliberalnog napada na društvene pokrete i ideološkog regrupisanja i jačanja desnice i njenog kulturološkog i političkog napredovanja. Primer tog kulturološkog ratovanja jeste napad na crnce koji se prikazuju kao neradnici koji primaju socijalnu pomoć, a sve u cilju da se napadne sama institucija socijalne pomoći. Verovali ili ne, većina ljudi u SAD koji primaju socijalnu pomoć su - belci. Ali desnica je razumela da mora da plasira zapaljive teme pomoću kojih će ljude okretati jedne protiv drugih kako bi, što joj je pošlo za rukom na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete, slomila snagu organizovane radničke klase. Ta snaga se javljala u raznim oblicima - ne samo kroz sindikate, već i u crnačkom i drugim pokretima.

Većina ljudi će početak ovog napada povezati sa vladavinom predsednika Ronalda Regana, odnosno sa njegovom odlukom da otpusti članove sindikata kontrolora leta tokom njihovog štrajka 1980. godine. Ono što većina ljudi ne zna, doduše, jeste da je sve to počelo još pod Karterom i da su demokrate kovale planove za otpuštanje radnika Petko-a. Prvi „eksperimentalni kolektivni ugovor“ je sklopljen sa radnicima u industriji čelika još '73. Taj ugovor je sklopljen na sedam godina, i prema njemu radnici su dobili izvesnu svotu, ali su bili primorani da se odreknu prava na štrajk tokom čitavog tog perioda - to je tada bilo nečuveno!

I, polako ali sigurno, kolektivni ugovori se potiskuju. Ne znam kako je to kod vas u Srbiji rađeno, ali u Americi bi se sastale tri najveće fabrike automobila i one bi sastavile ugovor koji bi postao obavezujući za sve druge firme u toj grani industrije, uključujući i industriju automobilskih delova - male fabrike koje snabdevaju velike proizvođače. Većina ugovora u industriji bila je ovog tipa. Danas, 91% ugovora se sklapa individualno i to čak sa razlikama između pojedinačnih fabrika. Ovo je ogroman gubitak nekadašnjih prava.

Dodatni problem sa stalnom smenom demokrata i republikanaca je i način na koji je izborni sistem organizovan, odnosno ogromne teškoće sa kojima se suočava bilo koja partija koja želi da se pojavi na glasačkom listiću u svih 50 država. U nekim državama podrška dva psa i jedne mačke je dovoljna da završite na listiću... dva psa i jedna mačka koji umeju da čitaju i da govore, dok bi vam u nekoj drugoj saveznoj državi trebalo 500000 potpisa, a obe glavne partije će mobilisati protiv vas - proveravaće svaki od tih potpisa. Ceo taj proces košta stotine hiljada dolara i ostavlja izrazito skučen prostor u kojem bi se mogla stvoriti alternativna partija. Plus, ne postoji ni pravilo proporcionalnog predstavljanja. Zapravo, moguće je osvojiti većinu glasova i izgubiti izbore, u šta su se svi uverili kada je Džordž V. Buš pobedio Ala Gora.

Upravo zbog svega toga ne vidimo izborne rezultate koji bi oslikavali ogromne društvene pokrete i otpor koji postoje.

Tako da, ovo bi u stvari bili pomešani odgovori na prvo i na drugo pitanje koje si mi postavio.

Dobro, ovo je svakako bio odličan istorijski i kontekstualni uvod u ono što se trenutno dešava u SAD. Dakle, kakva je situacija u vašoj državi nakon tih 35 godina nemilosrdnog neoliberalnog napada na levicu i na radništvo, ali i nakon Blockupy pokreta, nakon Viskonsina, Sijetla i mnogih drugih borbi na terenu od kojih jedna upravo traje - mislim naravno na #blacklivesmatter?

Reganova vladavina koja je dovela i do jednog mandata koji je na mestu predsednika imao Džordž Buš stariji su bile zastrašujuće. Cela država je nasilno pogurana udesno; bilo kakav otpor je bio ućutkivan i ono što se na kraju desilo jeste to da su demokrate i republikanci faktički zajedno vladali i slomili kičme većine onih pokreta o kojima sam ranije pričao. Stoga, nije slučajnost da se na kraju Klintonove vladavine, uprkos nadama da će Klinton promeniti kurs kojim se američko društvo kretalo, ispostavilo da je on od svih dotadašnjih predsednika bio najprijateljskije nastrojen prema slobodnom tržištu i to na međunarodnom i na unutrašnjem planu. Ako me pamćenje ne vara, kada su ga pitali zbog čega se ratuje sa Srbijom, on je prosto odgovorio: „Trgovina“. To je bio citat na koji sam svojevremeno naišao, ne znam da li si ti imao priliku da ga negde pročitaš. Ukratko, radilo se o tome da se svetsko tržište otvori za američki kapital nakon pada Berlinskog zida i Rusije kao supersile u šta je uložena sva energija američkog establišmenta.

Ja mislim da to dobro objašnjava zbog čega je došlo do pobune oko Sijetla na kraju Klintonovog drugog mandata. Ta pobuna je zaista zagolicala maštu ljudi o mogućnosti antikorporativne, možda i antikapitalističke alternative, mada ja mislim da je preciznije nazivati je u tadašnjem kontekstu, 1999. godine, antikorporativnom. Nakon tog pokreta usledila je predizborna kampanja Ralfa Nejdera koji je kroz Zelenu partiju uputio najozbiljniji izborni izazov dvema glavnim partijama, iako je Nejder bio kandidovan u samo 35 država, dok je taj tip pokreta vaskrsao sa Occupy-jem. Occupy je bio pod očiglednim uticajem Arapskog proleća, grčkog trga Sintagma i Indignadosa u Španiji.

Ono što bi vaši čitaoci trebalo da uvide iz ovoga je ogromna promena u svesti ljudi u odnosu na pre trideset godina kada bi ljudi sebe najčešće smatrali pripadnicima srednje klase ako bi se uopšte i klasno određivali. Entuzijastično prihvatanje slogana - „nas je mnogo, njih je 1%“, odnosno „Mi smo 99%, oni su 1%“ je izazvalo potpuno ludilo. Preko noći svaka televizijska emisija, svaka komična serija je prihvatila retoriku „99% protiv 1%“ i to do tih granica da bi čovek pomislio „Hej! Pa to je naš slogan! Šta se ovde dešava?!“. I tako je taj diskurs preplavio javni prostor dok prosto nije ispario jednog dana. Dobro, nije nestao sam od sebe - gradonačelnici najvećih gradova su održali konferenciju na kojoj je odlučeno da će se aktivno boriti protiv Occupy pokreta, ali i sam pokret je imao svojih ograničenja. Na primer, šta raditi u zimu kada je skoro nemoguće kampovati po parkovima? Ili, ako se samo održava u glavnim gradovima država šta se radi kada je pokret slomljen? Sa sličnim problemima su se suočili ljudi u Egiptu.

Ja mislim da je najbitnije imati na umu ogroman nivo besa, frustracije, siromaštva u kombinaciji sa nasiljem policije, iseljavanja i oduzimanja domova - na šta je kriza imala izrazito veliki uticaj, najjače pogađaju najsiromašnije među siromašnima, kao i odumiranje već slabašnog javnog sektora. Nije preterano reći da sve ovo izaziva otpor koji do sada nije pronašao adekvatan politički izraz, a stvaranje tog izraza je, po mom mišljenju, glavni zadatak sa kojim smo suočeni.

Za kraj, da li biste mogli da kažete šta je po Vašem mišljenju recept za generalizaciju sve te kreativnosti u pokretima i političke alternative koju oni predstavljaju koja bi mogla da služi kao protivteža ideji jedinstvene američke nacije?

Ja zaista verujem da se ta ideja već nalazi u stanju raspadanja. Sva istraživanja javnog mnjenja koja su vođena oko tema #blacklivesmatter kampanje ukazuju na to da postoji ogromna doza iskrene šokiranosti oko stvari koje su se dešavale. Naravno, ta istraživanja će belci tumačiti na različit način od crnaca, ali razlike ne staju tu. Da li ispitanici žive u predgrađima ili u urbanim sredinama? Jesu li siromašni ili pripadaju srednjoj klasi? Razlike u posmatranju su stvarne.

Dakle, razumevanje tih razlika i delanje u skladu sa njima je put kojim možemo da krenemo ka generalizaciji iskustava borbe, ali taj zadatak nikad neće biti ispunjen sem ukoliko ljudi počnu i politički, a ne samo emotivno da se identifikuju sa, na primer, ubistvom dvanaestogodišnjeg dečaka od strane policajaca. To ubistvo bi trebalo sa sobom da povlači i pitanja - Zašto imamo toliko zatvora? Zašto je policija toliko nasilna? Da li je policija u toj meri nasilna prema belcima? I onda shvatite da postoji nasilje slične vrste i prema belcima, iako u manjoj meri. Tada na scenu stupaju političke mreže, veze i organizacije koje treba da prevedu bes naroda u neku vrstu aktivnosti. A to je ono što je izrazito teško odraditi.

No, ja verujem da su sve ove epizode borbe i otpora u ljudima probudile novu vrstu svesti koja više ne može da se u potpunosti izbriše i vrati na nulu. U nekom trenutku će možda borba biti na jako visokom nivou da bi se nakon toga ponovo vratila „pod zemlju“, ali u na terenu to izgleda na sledeći način: Pokret Occupy je nastao nakon razaranja uragana Katrina - ne mislim isključivo hronološki već i u smislu svesti.

Isto tako i sa #blacklivesmatter - taj pokret će se možda ugasiti, ali ljudi neće nikada zaboraviti ono što se desilo u Baltimoru, Teksasu ili u Fergusonu, a upravo ta uspomena stvara novu generaciju politizovanih ljudi, pre svega mladih, koji ovu zemlju posmatraju drugačijim očima, a ti ljudi su naša budućnost.

EVROZONA

Gde je štednja dovela Portugaliju?

• NA IVIC

Portugalija je već vratila prve kredite i zabeležila blagi privredni rast. Ali i to je imalo svoju cenu: četvrtina građana Portugalije je dospela do granice siromaštva, životni standard je niži nego u Grčkoj.http://www.dw.com

http://dw.com/p/1FxTm

http://www.dw.com/sr/%C5%A1tednja-do-siroma%C5%A1tva/av-18579965

PLAN OTPUŠTANJA Otkazi prvo u prosveti

Gordana Bulatović | 26. 07. 2015. - 19:23h | Komentara: 18

Propis koji je juče usvojila Vlada i prosledila ga Parlamentu predviđa da u roku od dva meseca bude završen plan otpuštanja za ovu godinu.

Ovo pravilo važi za sve državne institucije, uključujući tu opštine, gradove i lokalna javna preduzeća. Izuzetak je prosveta, gde nove sistematizacije „očišćene od viška zaposlenih“ moraju biti gotove do 31. avgusta.

Kako „Blic“ saznaje, o ovom zakonu Parlament bi trebalo da se izjasni pre letnje pauze, a koja je okvirno planirana za 5. avgust.

Iako je to ranije bilo predviđeno, Vlada juče nije usvojila plan racionalizacije po resorima, sa preciznim brojem onih koji će biti proglašeni za višak. Na pitanje čemu ovo odlaganje, u Nemanjinoj je „Blicu“ rečeno da su preostala „još neka sitna usaglašavanja“ i da će plan biti usvojen na narednoj sednici Vlade.

- Važno je da krovni zakon ode na usvajanje u Parlament. S ovim zadatkom, u odnosu na dogovor sa MMF, kasnimo čitav mesec. Kada Vlada usvoji plan racionalizacije po sektorima, svaki ministar će morati, uz dogovor sa sindikatima iz svog resora i direktorima ustanova, da precizira novu sistematizaciju. Računa se da će zapravo prvi otkazi po osnovu ovog zakona i plana racionalizacije krenuti u prosveti. Oni moraju da požure kako bi u novu školsku godinu ušli sa novim sistematizacijama, tvrdi izvor „Blica“ iz Nemanjine.

Iz javne uprave će, prema do sada usaglašenim detaljima plana, tokom ove godine otići oko 9.000 ljudi. Samo 3.000 njih ide u penziju, ostali - na biro za nezaposlene. Očekuje se da uz otpremnine iz lokalnih samouprava ode oko 4.500 ljudi, a da još oko 2.000 zaposlenih bude penzionisano.

To je i dalje mnogo niži broj od onoga što je ugovoreno sa MMF-om. Sa Fondom je usaglašeno da Srbija do 2018. umanji troškove za plate u javnom sektoru na nivou opšte države za oko 1,1 milijardu evra, odnosno da se godišnje broj zaposlenih umanjuje za 25.000.

- Fond ceni napore da se javni sektor racionalizuje. Teško da će insistirati na preciznom broju otkaza - kažu u Vladi. 

Srbija proganja znanje

DIJAGNOZA BESPUĆA Miodrag Zec za "Blic": Srbija proganja znanje

Ranko Pivljanin | 26. 07. 2015. 

Miodrag Zec, profesor ekonomije, nema ključ rešenja, ali ima zanimljivu dijagnozu naših ekonomskih bespuća. I kad bi se, barem, htela priznati dijagnoza, možda bi bilo neke šanse za lečenje, ali naši vračevi bi i dalje da stvar rešavaju magijom.

Šta je prava slika ekonomskog stanja države? Vlada, tačnije premijer, ističe neviđene domete reformi, kako je narodu?
- Ovo je kao kad imamo bolesnika pa ga odvedemo da uzme nalaze i bez obzira šta lekar kaže, kad pogledamo te nalaze, vidimo da njemu nije dobro. Kada bi se napravila anamneza srpskog društva i ekonomije, vidi se da nijedna od ključnih stvari koje su problematične nije radikalno preokrenuta. Znači i dalje se održava disbalans između proizvodnje i potrošnje, između štednje i investicija, između uvoza i izvoza, aktivnih i izdržavanih, razvijenih i nerazvijenih, rođenih i umrlih... Sve te disproporcije su na snazi i stanje nije dobro. Ono što bi se moglo oceniti kao pozitivno jeste da je većina društva saglasna da se leči i premijer ubeđuje ljude da treba da se lečimo. Još ne znamo baš kako, koliko dugo i sa kakvim ishodom, ali i ovo je već nešto.

Čini se da je premijer prilično fasciniran ekonomijom, kako vi doživljavate taj višak interesovanja jednog političara za ekonomske teme?
- Ekonomija je delikatna disciplina i ima privid trivijalnosti, pa često ljudi pomisle da mogu lako da je razumeju. Ekonomija je mnogo složenija nego što se na prvi pogled čini i tu mnogi političari padaju u zamku, pogotovo kad primenjuju tu vrstu globalnih terapija ko što je kod nas slučaj. Ljudi se ne usuđuju da se upuštaju u ozbiljnije nauke, fiziku, elektrotehniku, kažu, struja ubija! A ekonomija je zavodljiva i ovde se ona smatra kao moć da se uzme jednima i da se da drugima. I tom izazovu političari teško mogu da odole. Oni često na izborima obećavaju da će nekome nešto dati, ali ne kažu kome će uzeti. To je slučaj i sa našim premijerom. On prosto uživa da usmerava ekonomske tokove, a opet ovo što se sad provodi je liberalni model koji to ne podrazumeva. Mi preuzimamo alate iz liberalnog modela, a hteli bismo da arbitriramo. To jedno s drugim ne ide.

Ne ide, ali on očigledno misli da je izvodljivo?
- Problem je što se ovde brzo prima to mesijanstvo i kod pojedinaca i kod mase. Narod ima adolescentan odnos prema vlasti. Mi smo patrijarhalno društvo i pater familijas treba da nas prevede preko reke, da nas spase, očekujemo da će vođa sve rešiti, neće valjda on dati da budemo gladni. I političari se na to upecaju.

Ko kreira našu ekonomsku politiku? 
- Sam premijer je nekoliko puta izjavio da je bio odličan i vredan student i da on ono što piše u knjizi on dobro nauči i ponovi i to je ono što nam se sad praktično dešava. Nama su zadati neki koridori i on to ponavlja i pokušava da sprovede. Mi nemamo autonomnu politiku, naša politika se ocenjuje u Briselu i Vašingtonu i mi se divimo tim ocenama kao dečak kad se vrati iz škole i kaže: mama, učiteljica je rekla da sam dobar! Problem je što i ovi koji nam kreiraju politiku ne kažu sve. Oni kažu šta hoće, ali ne i kako. Nije problem šta i da li, nego kako!

Kako? Ovako kao sa platama i penzijama, smanjuj, pa vraćaj?
- Penzije su očigledan primer. Oni kažu da je penzioni sistem neodrživ i zahtevaju da se uravnoteži. Ali ne kažu kako. Neće da ulaze u taj prljavi deo terapije, već samo s akademskih visina kažu da ne može tako.
I mi smo, javno se deklarišući za liberalna načela i ekonomske zakone, uradili krajnje populističku meru. Uzeli smo jednima za koje smo mi procenili da imaju veće penzije, a nismo dirali penzije onih koji su na životnom minimumu. To je u suprotnosti sa liberalnim načelima. Ako je neko uplaćivao doprinose četrdeset godina i stekao određeno pravo koje se zove penzija, to je pravo svojine. Ne može se to pravo njemu oduzeti, i to još u ime liberalnih načela.

Koje su posledice?
- Velike! Prvo, znači da ne postoji garantovano pravo svojine. Po ovome se može uzimati i višak imovine i višak stambenog prostora.
Druga loša stvar je što na osnovu visine penzije mi ne znamo baš ko je socijalni slučaj. Možda je socijalni slučaj profesorka matematike sa 60.000, jer ima dvoje nezaposlene dece i bolesnog muža, a nije neko ko prima 20.000, a zapravo je bogat. Imate sijaset primera oveštalih bogataša koji su penzionisani sa 15-20 godina radnog staža, vode se kao penzioneri sa malim penzijama i vi ih sad štitite. I na kraju, poslata je poruka da se ne isplati uplaćivati penzione doprinose.

Ekonomista, i to pametnih, nam ne fali - da li vama stručnjacima nije dozvoljeno da se u praksi bavite svojim poslom, da li vas ne slušaju ili možda vi ne želite da preuzimate odgovornost?
- Ne možete vi da vladate ako niste direktno u političkom sistemu, a većina intelektualaca to ne želi. A indirektno je mala vajda. Od vas se očekuje kad vas neko zovne, samo da javno podržavate ono što su oni već naumili. Nemamo zdrav odnos stručnjaka i vlasti, da vas stvarno zovu da čuju šta mislite. Najčešće zovu propagatore unapred definisanih ideja.
Druga stvar, mi nemamo fundamentalno ekonomsko znanje, ostajemo bez te nauke. Mi učimo da budemo upravnici tuđih samoposluga, a ne kako da stvaramo novu vrednost. Mi smo se kao nacija predali. Ekonomija je i nauka o društvu, nije ona fizika. Ima elemente fizike, da ne može konj da nosi dve tone i da Srbija ima pet miliona penzionera - to znamo. Ali ona ima dosta vrednosnog i nauka je u datom vremenu.
Osim toga, neće ekonomija odrediti kako uravnotežiti budžet, to radi politika. Da li ćete povećati PDV koji će plaćati sirotinja ili ćete povećati porez na bogatstvo ili na dobit, to je političko pitanje. Ekonomija kaže da ovaj autobus ne može da vozi dvesta ljudi, ali koga ćemo izbaciti napolje - kaže politika.

Kakvi su tegovi na nogama Srbije da ne može da krene napred. Do kada ćemo biti siromašna zemlja?
- Mnogo dugo ćemo biti siromašna zemlja. Kad o tome govorimo, treba imati u vidu istorijat bogatih nacija - kako su to one postale bogate. Neke su bogate zahvaljujući bazičnim prirodnim resursima, što mi nismo, jer nemamo ni nafte ni gasa. Druge su postale bogate osvajanjem i pljačkom tuđeg bogatstva. I ono malo što skupimo, drugi nam uzmu. I treći put kojim se društvo može uzdići i obogatiti jeste znanje i organizacija. A Srbija ima potrebu da progoni znanje. U njoj svega fali, samo su obrazovani ljudi višak. I oni odlaze iz Srbije i to je najveći teg na nogama Srbije, da mladi i obrazovani ljudi beže. Čitav razred nam se upisuje na Kembridž i odlazi zauvek, a mi ovde dobijamo rijaliti šou. Srbija je zemlja kojoj treba strahovita infuzija i ljudskog i drugog kapitala, a ona je izložena krvoliptanju. 

Najgori đaci Jesu li naše elite uopšte sposobne da vode jedan makrosistem kao što je država?  - Ključni je problem kako se dolazi u politiku. Da li si se potvrdio prethodno u nečemu, pa došao u javnu sferu ili si tu stigao tako što si prvo lepio plakate, a onda se dočepao vlasti. Društvo vrši pogrešan odabir. Da li se ja kao nastavnik posvećujem onoj trojici najboljih ili onoj petorici najgorih? Bazično se posvećujemo onim najgorima i logično je što idemo nazad.

KOSTA ARSENOVIC U PARLAMENTU

Opomena za Živkovića zbog "jaka mi je ta vojska bila"

Tanjug | 22. 06. 2015. -

Predsedavajući sednicom Konstantin Arsenović (PUPS) izrekao je danas opomenu poslaniku Nove stranke Zoranu Živkoviću, jer je, kako je objasnio, prišao govornici iako nije imao pravo na to.

Zoran Živković

Pošto nije dobio pravo na repliku Živković se, kako je objasnio Konstantinović, približio govornici, rekavši mu "jaka mi je ta vojska bila", aludirajući na rukovođenje Arsenovića skupštinskom sednicom i nekada vojskom.

- Molim vas da vodite računa o ponašanju - rekao je Arsenović i izrekao opomenu Živkoviću.
Arsenović je rekao da se ponosi rukovođenjem vojskom i da je čestito radio.
 

Arsenović je, kako piše u njegovoj biografiji, radnu karijeru proveo u JNA i Vojsci Jugoslavije u periodu od 1961. do 2000. godine, kada je otišao u penziju, u činu general-potpukovnika.

U Skupštini Srbije se vodi rasprava o izmenama Zakona o akcizama, kojima je, pored ostalog, predvidjeno uvodjenje akciza na električnu energiju u iznosu od 7,5 odsto.

KOSTA ARSENOVIC 2013 PARLAMENT

Arsenović: Podneću ostavku ako su moje godine problem

Tanjug | 24. 10. 2013. - 

Potpredsednik Skupštine Srbije Konstantin Arsenović izjavio je danas da je spreman da podnese ostavku na tu funkciju, ako je razlog za izbor još jednog potredsednika parlamenta to što neko misli da on zbog svojih godina ne može uspešno da obavlja tu funkciju.

Arsenović je, u okviru vremena za postavljanje poslaničkih pitanja, pitao predsednika parlamenta da li su tačni navodi u "Politici" da je razlog za izbor novog potpredsednika parlamenta to što on zbog svojih godina ne može uspešno da obavlja tu funkciju.

“Ako je to jedan od razloga ja vas molim da podnesem ostavku na tu funkciju u cilju poboljšanja rada skupštine i smanjenja troškova. Ne želim da budem jedan od razloga zbog kojeg se bira novi predsednik, mada smatram da to nije opravdanje i da moje godine nisu razlog”, rekao je Arsenović.
 

Predsednik skupštine Nebojša Stefanović odgovorio mu je da je ponosan na sve potpredsednike parlamenta, da svi oni rade svoj posao na najbolji način i da Arsenovićeve godine nisu smetnja, već da je njegovo iskustvo dragoceno.
“

Žao mi je što je neko pomislio tako nešto, vi ste uvek dobrodošli i drago mi je što ste deo našeg tima”, rekao je Stefanović.
 

Skupština Srbije juče je raspravljala o izboru još jednog potpredsednika parlamenta, što je obrazloženo povećanjem obima rada parlamenta. Parlament ima pet potpredsednika.

TU SMO MI PARTIJA UJEDINJENIH PENZIONERA SRBIJE

TU SMO MI-PARTIJA CASNIH NAMERA!!!