Penzioneri koji su gradili ovu zemlju, ne žele da ih drugi žale. Oni žele da se bore legalnim sredstvima te zato žele da prikupe što više potpisa pošto je to jedini način da uđu u Skupštinu i da utiču na menjanje Zakona o porezu na imovinu.
Fotografija iz teksta: Starost kao političko pitanje
Otkad su, uglavnom sa velikim zakašnjenjem, građanima Srbije stigla rešenja za porez na imovinu, mediji ne prestaju da prenose svedočanstva ljudi koji ne mogu da plate porez ili smatraju da su veoma oštećeni.
Tako je i Politika, 15. jula 2015. godine, izvestila o slučaju sa beogradske opštine Voždovac, gde su poreznici procenili da podrum u kući vredi 1.188 evra po kvadratu. Vlasnik je podrum odmah oglasio na prodaju, a pravo preče kupovine prepustiće poreznicima da ga otkupe po procenjenoj vrednosti.
Problem sa ovakvim vestima jeste što se napravi papazjanija od informacija i stavovaod kojih mnogi ne predstavljaju mišljenja stručnjaka, već običnih građana, koji naravno, imaju pravo da kažu šta misle, ali teško da se na osnovu nečije ozlojeđenosti može donositi sud o bilo čemu, a naročito ne o ovako važnim pitanjima.
I tako se već mesecima borimo sa tužnim pričama i još tužnijim komentarima čitalaca koji ili, iza anonimnosti nadimaka na internetu, pozivaju na nekakav otpor ili pak tvrde da je njihova muka gora (te zato ne saosećaju) ili bi da svima pocrkaju krave.
Interesantno je i da su u ovim vestima o porezu na imovinu vlasnici uglavnom penzioneri. Verovatno su to najtužnije priče, ali i tu se, baš zbog toga što se želi pokrenuti osećanje, a ne obraća se razumu, javljaju kontrareakcije – osuđuju se oni koji imaju imovinu za koju ne mogu da plate porez, osuđuju se penzioneri kojima je penzija bila dovoljno visoka da njeno umanjenje bude značajnih nekoliko hiljada dinara, osuđuju se penzioneri čija penzija je toliko mala da se odmah pokreće pitanje a koliko je radio i gde je radio… I tome kraja nema.
Ako želite informaciju, nećete je dobiti. Samo tešku patetiku i još teže reči komentatora.
U pomenutoj vesti Politike, koju inače rado čitamo, navodi se da Voždovčanin sa preskupim podrumom, treba za 2015. da plati porez od 146.925 dinara, što je 50,1 odsto više nego u 2014. Nije navedeno kolika je kvadratura za koju se plaća ovoliki porez, ali se odmah zatim navodi da penzija vlasnika posle umanjenja od 7.000 dinara, iznosi 49.000 dinara mesečno.
Dalje u tekstu se spominje tužna priča još jednog penzionera, ali onog iz one druge grupe – grupe kojoj penzija nije umanjivana. Invalidskom penzioneru iz Beograda razrezan je porez na stan od 9.807 dinara, a primio je penziju za jun od 15.717 dinara.
Izgubi se poenta: da li je problem u tome što porezi nisu razrezani kako treba ili je problem u tome što socijalno ugroženi ne mogu da plaćaju i porez na imovinu? Jer, reč je o sasvim različitim problemima.
Prošle sedmice je objavljena vest da je pet opština sa istoka Srbije dobilo nagradu Švajcarske agencije za razvoj i saradnju, za projekat GIZ-a Nemačke organizacije za tehničku saradnju, zato što su bile uspešne u popisivanju imovine građana svojih opština. Lepo su izašli na teren i popisali sve što su mogli.
Ovim je dupliran prihod opština, a opštinari kažu da je i pravednije razrezati porez na više vlasnika, a ne da nekolicina plaća za sve. Teško da je porez smanjen onima koji su do sada plaćali, samo je popisano ono što je bilo neoporezovano.
Mnogo je bilo komentara, ali se niko nije zabrinuo zbog toga što i u mnogim drugim opštinama u Srbiji vlasnici novoizgrađenih vikendica nikada nisu plaćali nikakav porez.
Mi, pre svega, ne znamo šta plaćamo i zašto plaćamo. Volimo da saznamo za tuđu muku, a bunimo se samo kada nas udare po džepu. Džaba. Jer tad je naša muka drugima ona „tuđa muka“ kojoj se, u nedostatku druge razbibrige, treba radovati. I samo ćemo svi biti saglasni sa tim da svaka vlast koju izaberemo samo grabi i globi. Za sebe. Može se svakoj jer mi ne razmišljamo, nego kukamo i prebacujemo krivicu na druge. Uvek.
Što se penzionera tiče, oni ne treba da budu element kojim se začinjavaju tužne priče. Većina penzionera, kao ni većina drugih građana, ne želi da ih neko žali. Mediji koji insistraju na tome, ne samo što vređaju dostojanstvo ovog, velikog dela populacije Srbije, nego im čine i medveđu uslugu.
Jer ispada da oni treba da se pravdaju za svoja mala i za svoja velika primanja. Da se pravdaju zato što im je neko uzeo ono što je po zakonu njihovo ili da se pravdaju zato što im neko nije uzeo ništa od onog malog što su po zakonu stekli.
Penzioneri su svoje penzije stekli. Većina penzionera svoje obaveze uredno isplaćuje. Nema njih ko zašto da žali.
Ali, ako nešto nije pravedno, ova populacija bi mogla da iznenadi otporom. Nije uvek mladost ta koja se buni. Vlast je razjedinila penzionere kada je u pitanju smanjenje penzija. Ali su penzioneri i tada uspeli da se organizuju i pobune. Sa novim povećanjima dažbina, vlast ih ujedinjuje. Jer povećanje dažbina zaista prvo osete penzioneri.
Zato Udruženje sindikata penzionera Srbije sada organizuje akciju prikupljanja potpisa svih, ne samo penzionera, nego svih građana, za izmenu Zakona o porezu na imovinu. Penzioneri su, kako je rečeno na Konferenciji za medije 9. jula 2015. godine, često prinuđeni da biraju hoće li se odreći lekova ili hrane, ali su dažbine uvek uredno izimirvali. Porez na imovinu je novi udar.
Penzioneri koji su, kako često ističu u USPS-u, gradili ovu zemlju, ne žele da ih drugi žale. Oni žele da se bore legalnim sredstvima te zato žele da prikupe što više potpisa pošto je to jedini način da uđu u Skupštinu i da utiču na menjanje ovog zakona.
Pratite Penzin na Facebook-u ili lajkujte, šerujte, komentarišite i na ovoj društvnoj mreži:
https://www.facebook.com/penzin.rs/posts/859789820725629
Нема коментара:
Постави коментар