Председниче престаните да нас волите више од ММФ и вратите нам пензије по решењу

УДРУЖЕЊЕ СИНДИКАТА ПЕНЗИОНИСАНИХ
ВОЈНИХ ЛИЦА СРБИЈЕ
Бул. Зорана Ђинђића 165/74, Н. Београд
Тел. 064 0618542, 064 2354113,
Е-mail: uspvls.beograd@gmail.com
број 72/18
12.5.2018. године

Мисија ММФ која ових дана преговара са Владом Србије око новог аранжмана, предложила је да се укине Закон о привременом уређивању начина исплате пензија, Председник Србије и Председница Владе Србије су то искористили да поново манипулишу јавношћу и пензионерима Србије.

Председник Србије уместо о укидању неуставног и неморалног закона, говори да ММФ тражи да се „драстично“ повећају пензије за оне који примају више од 50 000 динара. Када су пензије смањиване 22-25%  тада није било „драстично“ а сада би по њему увећање пензија за проценте за које су смањене било драстично. И наравно поново говори о „заштити најугроженијих“ пензионера али као и увек на рачун „богатих пензионера“. ММФ својим предлогом о укидању Закона није забранио редовно усклађивање пензија са растом цена на мало. Председник Србије још увек није „открио“ да се социјални положај пензионера са мањим пензијама може поправити посебним социјалним програмима Владе Србије који се не би остваривали на рачун фонда ПИО и пензионера који су по основу уплата у ПИО остварили веће пензије. Истина је да ММФ Влади Србије није забранио спровођење оваквих програма. Председниче престаните да нас волите више од ММФ вратите нам наше пензије!

Председница Владе Србије у коментарима на предлог ММФ показује да уопште не разуме проблем. Она говори да би укидање Закона довело до смањивања пензија за 80 % пензионера, што као Влада не жели. 

Председница не „разуме“ да би укидање Закона требало да значи увећање свих смањених пензија за проценат за који су од 1.11.2014. године по Закону смањиване  и да то никако не значи смањивање пензија које 2014. године нису смањене а које су у међувремену усклађиване са порастом цена. Председница такође укидање Закона о привременом уређивању начина исплате пензија меша са редовним усклађивањима пензија која су обустављена 2014. године, брисањем члана 80б. Закона о ПИО а која су вршена одлукама председника свега у Србији. Укидањем Закона ММФ не тражи „враћање тамо где смо били“ како је „разумела“ Председница Владе Србије.

Она очигледно, остаје доследна намери да годишње усклађивање пензија са растом цена приказује као делимично враћање смањених пензија. Још увек није разумела да је у исто време повећање пензија једнима и „враћање“ смањених пензија другим пензионерима дискриминација ових других.

Познато је да ММФ никада од Владе Србије није тражио смањивање пензија и да је у својим извештајима стално потенцирао да кључне мере финансијске стабилизације у Србији „реформа јавних предузећа и јавне управе“ нису спроведене и поред најава. Чињеница је да део буџета Републике Србије који се издваја за дотацију обавеза фонда ПИО никада није прешао 11 % БДП. То што се Законом о буџетском систему Србије од 2011. године доприноси ПИО третирају као буџетски приходи је муђукорак подржављењу фонда ПИО и свођењу укупних расхода фонда на 11% БДП.

 Доношење Закона о 

привременом уређивању начина исплате пензија никада за циљ није ни имало финансијску консолидацију фонда ПИО јер стварним подацима о уплатама доприноса запослених није доказана тврдња неких министара, да су дотације фонду ПИО од стране буџета Републике Србије око 50% расхода. Финансијски ефекти примене наведеног закона су минимални у односу на средства буџета која су неосновано трошена по другим основима или због нерада и корупције надлежних државних органа нису ушла у буџет по основу ПДВ, пореза на профит, царине, пореза на укупно утрошену а ненаплаћену електричну енергију, ПДВ на акцизну и другу робу која се продаје на црно и друго.

У Удружењу смо после три године од доношења и примене закона о смањењу и обустављању редовног усклађивања пензија схватили да закони и нису донети да би се обезбедила финансијака стабилност државе него пре свега да се:

- Припреми реформа пензионог система у којем држава неће бити гарант стечених права по основу уплата у фонд ПИО;

- Одложи реформа јавног сектора и створе услови за наставак запошљавања страначких кадрова у њему;

- Обезбеди већи профит послодавцима и инвеститорима по основу мањег издвајања за ПИО и

- Поделе пензионери на „богате“ и сиромашне и манипулацијама смањењем и минималним повећањима пензија, обезбеде гласачи за опстајање актуелне коалиције на власти.

У том смислу је извршено и подржављење управљања фондом ПИО тако да уместо представника запослених и пензионера њиме већински управљају представници актуелне власти и тако омогућавају наставак пљачке имовине фонда уз учешће Управног одбора фонда ПИО.

Поступци актуелне власти у вези продужавања примене Закона о привременом уређивању начина исплате пензија, поред предлога ММФ и Фискалног савета и упорно игнорисање одредби Устава Србије и важећег Закона о ПИО, доказују да је Удружење синдиката пензионисаних војних лица Србије оправдано тај проблем поставило у приоритет свог деловања. Удружење је поред протеста организованих у сарадњи са Удружењем синдиката пензионера Србије покренуло кампању Ставимо тачку на пљачку пензионера Србије са циљем упознавања оштећених пензионера са размерама пљачке и покретања судских поступака за заштиту њихових и права њихових наследника. У кампању се за сада укључило преко 200 000 оштећених пензионера подношењем захтева фонду ПИО за издавање уверења о неисплаћеним деловима пензије и потврда о начину исплате пензије у периоду смањења. Државном правобранилаштву са предлогом за мирно решење спора обратило се преко 30 000 оштећених пензионера а покренуто је и неколико хиљада парничних тужби са захтевом накнаде причињене штете.

 У склопу кампање оштећени пензионери ће се после обраћања Државном правобранилаштву обратити и Комитету за социјална права савета Европе због дискриминације и угрожавања социјалног положаја. Законом о привременом уређивању начина исплате пензија оштећено је поред 700 000 пензионера који имају пензије веће од 25 000 и преко 100 000 наследника оштећених пензионера који су у међувремену преминули. Њихови наследници стављањем „права по основу неисплаћених делова пензије“ у Решење са оставинске расправе стичу могућност да у судском поступку траже накнаду штете. 

Припрема реформе пензионог система у Србији и измена закона о ПИО без учешћа и увида јавности и најновије бахато понашање представника актуелне власти према пензионерима ће сигурно бити повод скором протесту пензионера Србије.

Јован Тамбурић, председник

Вечно у привременом смештају

ОКО 2.500 ВОЈНИХ ПЕНЗИОНЕРА ТРАЖИ СТАМБЕНО ЗБРИЊАВАЊЕ

По наредби власти из 1991. своје станове оставили су у Словенији, Хрватској, Македонији и БиХ, а држава им заузврат још није обезбедила ваљани кров над главом

Живот у кућама од азбеста у СРЦ „Сурчин” није лак ниједном станару (Фото Жељко Јовановић)

У Ср­би­ју су сти­гли пре око три де­це­ни­је из Сло­ве­ни­је, Хр­ват­ске, Ма­ке­до­ни­је и Бо­сне и Хер­це­го­ви­не, убр­зо по­сле из­би­ја­ња ра­та, и то по на­ре­ђе­њу нај­ви­ших др­жав­них и вој­них вла­сти. Ве­ћи­на њих је, ка­ко то обич­но ра­де вој­ни­ци, за со­бом оста­ви­ла ста­но­ве у ме­сти­ма где су не­ка­да жи­ве­ли. Од­ре­кли су се сво­јих ста­нар­ских пра­ва, та­мо­шњу имо­ви­ну пре­да­ли су по на­ред­би из 1991. го­ди­не, по­сле че­га су рас­по­ре­ђе­ни ши­ром Ср­би­је. Др­жа­ва им је јем­чи­ла да ће за­уз­врат до­би­ти дру­ге ста­но­ве. То се ипак ни­је до­го­ди­ло. Од 13.000 вој­них пен­зи­о­не­ра, њих 2.648 још ни­је стам­бе­но збри­ну­то. Жи­ве по ко­лек­тив­ним цен­три­ма чи­ја ин­фра­струк­ту­ра ни­је на­ме­ње­на ста­но­ва­њу – то су ка­сар­не, вој­не шко­ле, хо­те­ли, камп-ку­ћи­це, ре­кре­а­тив­ни цен­три...

– Још ка­да смо на­пу­шта­ли ог­њи­шта ре­че­но нам је да смо због пре­ко­ман­де у при­о­ри­те­ту за стам­бе­но збри­ња­ва­ње. Отад се ни­шта ни­је про­ме­ни­ло. И да­ље жи­ви­мо у раз­ли­чи­тим вој­ним ко­лек­тив­ним цен­три­ма за­тво­ре­ног ти­па, где су нам људ­ска пра­ва мак­си­мал­но огра­ни­че­на. Ста­ну­је­мо у усло­ви­ма не­до­стој­ним чо­ве­ка, а што је нај­стра­шни­је у ку­ћа­ма од азбе­ста ко­ји је за­бра­њен у из­град­њи због кан­це­ро­ге­ног деј­ства – под­се­ћа Вла­до Ђу­кић, пред­сед­ник Удру­же­ња вој­них бес­кућ­ни­ка Ср­би­је, ујед­но и пи­лот пот­пу­ков­ник у пен­зи­ји.

Са­мо у глав­ном гра­ду има 11 та­квих ко­лек­тив­них цен­та­ра. Је­дан од њих је СРЦ „Сур­чин” у ко­ме одав­но не по­сто­ји ни улич­но осве­тље­ње, а пр­ва про­дав­ни­ца и апо­те­ка уда­ље­ни су око пет ки­ло­ме­та­ра. 

Хо­тел „Бри­стол” пред исе­ље­њем

Око 30 пен­зи­о­ни­са­них ста­ре­ши­на са по­ро­ди­ца­ма или без њих жи­ви и у хо­те­лу „Бри­стол” у Ка­ра­ђор­ђе­вој ули­ци у Бе­о­гра­ду. Тај сме­штај ста­на­ри не пла­ћа­ју ма­ло, а ових ме­се­ци уве­ли­ко кру­же гла­си­не да ће и овај ко­лек­тив­ни цен­тар би­ти исе­љен.
– При­ча се да ће мо­ра­ти да се исе­ле због град­ње „Бе­о­гра­да на во­ди”. Где ће да их сме­сте, ни­ко од њих не зна – ка­же Вла­до Ђу­кић. 

Због без­из­ла­зне си­ту­а­ци­је у ко­јој су се ста­на­ри об­ре­ли, пред­став­ни­ци удру­же­ња не­дав­но су се обра­ти­ли и ми­ни­стру од­бра­не Алек­сан­дру Ву­ли­ну. По­ста­ви­ли су му не­ко­ли­ко пи­та­ња, а ме­ђу њи­ма и ка­да ће вој­ни бес­кућ­ни­ци ство­ри­ти свој дом и да ли ће би­ти об­у­хва­ће­ни про­гра­мом Вла­де Ср­би­је за стам­бе­но збри­ња­ва­ње при­пад­ни­ка слу­жби без­бед­но­сти. 

– Од­го­вор још ни­смо до­би­ли, али то ни­је пр­ви пут. До­сад смо се ви­ше пу­та обра­ћа­ли Ми­ни­стар­ству од­бра­не. Са­зна­ли смо да у но­вом на­цр­ту пра­вил­ни­ка за стам­бе­но збри­ња­ва­ње при­пад­ни­ка Вој­ске Ср­би­је и Ми­ни­стар­ства од­бра­не по­сто­је оп­шти кри­те­ри­ју­ми по ко­ји­ма смо из­јед­на­че­ни са сви­ма – ис­ти­че Ђу­кић, ујед­но и ста­нар СРЦ „Сур­чин”. 

Овај чо­век жи­ви у „при­вре­ме­ном” сме­шта­ју већ 21 го­ди­ну јер је, ка­ко твр­ди, про­ме­ном пра­вил­ни­ка за стам­бе­но збри­ња­ва­ње, сви­ма узет при­о­ри­тет при­ли­ком до­де­ле ста­но­ва, па је сад из­јед­на­чен са они­ма ко­ји др­жа­ви ни­су пре­да­ле ста­но­ве ни­ти су ула­га­ле у Вој­но-стам­бе­ни фонд. 

– У тај фонд смо ула­га­ли по 4,5 од­сто од бру­то лич­ног до­хот­ка. Као вој­ни­ци по­сту­пи­ли смо по на­ред­би, а на кра­ју смо из­и­гра­ни. Са­мо тра­жи­мо да се и пре­ма на­ма по­шту­ју за­ко­ни и Устав, јер иона­ко има­мо устав­ну од­лу­ку ко­ја ка­же да на­ше стам­бе­но пи­та­ње тре­ба да се ре­ши по за­по­че­том ак­ту – гне­ван је пи­лот у пен­зи­ји. 

За вој­не пен­зи­о­не­ре ко­ји жи­ве у ста­но­ви­ма у сур­чин­ском цен­тру та­ква вр­ста сме­шта­ја је, ка­ко твр­де, прав­на пре­ва­ра, јер ста­но­ве над­ле­жни не ка­те­го­ри­зу­ју као слу­жбе­не, већ као при­вре­ме­ни сме­штај у вој­ном објек­ту.   

– То су нам ре­кли ка­да смо тра­жи­ли да их от­ку­пи­мо, иако је ја­сно да ово ни­је вој­ни обје­кат. Оба­шка то што нам се на­пла­ћу­је и по­рез на ко­лек­тив­но ста­но­ва­ње, по 4.000 го­ди­шње. Не­ма­мо ни­ка­кве бо­ну­се, а уче­сни­ци смо ра­та ко­ји­ма је др­жа­ва оте­ла имо­ви­ну – до­да­је Ђу­кић. 

И ње­гов ком­ши­ја из сур­чин­ског цен­тра Дра­го Сол­до под­се­ћа да су пр­вих се­дам-осам го­ди­на ста­на­ри ре­дов­но пла­ћа­ли за­куп­ни­ну у цен­тру. 

– По­сле то­га је ВУ „Де­ди­ње” пре­ба­цио над­ле­жност за одр­жа­ва­ње слу­жбе­них ста­но­ва на Вој­но­гра­ђе­вин­ски цен­тар од ко­јег две го­ди­не ни­смо до­би­ли ни­јед­ну уплат­ни­цу, а ни­ка­да нам ни­је по­сла­то ни ре­ше­ње о ви­си­ни за­куп­ни­не и оста­лим тро­шко­ви­ма. На­кнад­но смо по­че­ли да до­би­ја­мо збир­не ра­чу­не ко­ји су би­ли вр­то­гла­ви. Кад смо  схва­ти­ли да је то кла­сич­на пљач­ка, пре­ста­ли смо да им пла­ћа­мо ре­жи­је – от­кри­ва Сал­до.    

Ста­на­ри овог цен­тра твр­де да им је за­бра­ње­но да би­ло шта ула­жу у про­стор у ко­јем жи­ве де­це­ни­ја­ма, док би ме­сеч­но тре­ба­ло да из­два­ја­ју око 30.000 ди­на­ра.

– Вој­ска од нас про­тив­за­ко­ни­то по­тра­жу­је тај но­вац. У мом уго­во­ру пи­ше да све тро­шко­ве тре­ба да пла­ћам као сва­ки дру­ги гра­ђа­нин Бе­о­гра­да. Али над­ле­жни се на то оглу­шу­ју и тра­же ко­ли­ко њи­ма тре­ба. Због то­га нас је др­жа­ва ту­жи­ла. Од ме­не се ре­ци­мо по­тра­жу­је нај­ма­ње два ми­ли­о­на ди­на­ра, бар за по­след­њих де­сет го­ди­на, за све тро­шко­ве. Сма­тра се да сам се нео­вла­шће­но обо­га­тио, јер ни­сам пла­ћао да­жби­не, а за­пра­во ме­ни др­жа­ва ду­гу­је стан ко­ји сам јој пре­дао по на­ред­би још 1991. – об­ја­шња­ва Вла­до Ђу­кић.

Пре­ма по­да­ци­ма Удру­же­ња вој­них бес­кућ­ни­ка Ср­би­је, у пе­ри­о­ду од 2005. до 2017. на раз­ли­чи­те на­чи­не стам­бе­но пи­та­ње ре­ши­ло је око 9.800 вој­них ли­ца и пен­зи­о­не­ра, а од 1991. до 2005, ка­ко твр­де у удру­же­њу, зва­нич­них по­да­та­ка не­ма.

Старији све чешће изложени дискриминацији

 Дискриминација на основу старости налази се на другом месту по броју поднетих притужби Поверенику за заштиту равноправности, одмах иза дискриминације особа са инвалидитетом. Главни узроци за такво стање у нашем друштву су негативна слика, предрасуде и стереотипи о старијима од 60 година, који према подацима Републичког завода за статистику чине четвртину становништва Србије. Баш због тога што је дискриминација у друштву и даље изражена, у сарадњи са Црвеним крстом Србије, минуле године Повереник за заштиту равноправности урадио је истраживање „Старење у градовима”, спроведено у 16 урбаних средина. Оно је, како подсећа, Татјана Пријић, из службе повереника, показало је да је доступност услуга здравствене и социјалне заштите и даље недовољна, као што није довољна ни информисаност старијих о могућностима коришћења тих услуга.

– Потврдило се и да се прилично дуго чека на остваривање свих права и услуга, да се око 10 одсто сениора осећа дискриминисано у свакодневном животу, да не постоје довољно развијене инклузивне политике, али и да бројне архитектонске баријере онемогућавају коришћења јавног превоза. Из тих резултата проистекле су бројне препоруке, а односе се између осталог и на превазилажење баријера, али и веће информатичко описмењавање да би старији били у току о правима која могу да остваре – каже Пријићева.

Додатни проблем је и то што је велики број старијих погођен сиромаштвом, из којег такође произилазе бројни проблеми. Зато је, додаје Пријићева, неопходно преиспитати обухвате социјалних давања и начине усклађивања висина прихода које редовно остварују.

У току минуле године канцеларија повереника је спровела још једно истраживање које се односи на положај старијих жена које, уколико се налазе у кући, најчешће помажу члановима домаћинства са много сати рада, али се њихов рад не вреднује на одговарајући начин.

– То истраживање је обухватило жене старије од 65 година у свим срединама, и сеоским и градским, а поред анкета, третиране су и фокус групе које су организоване у Београду, Нишу и у неколико сеоских средина у овој години. Основни резултат је да друштво не води довољно рачуна о положају старијих жена. Више од 80 одсто испитаница је поручило да  њихов положај није у складу са њиховим потребама – истиче Пријићева и подсећа да је велики број жена био изложен дискриминацији, посебно у остваривању права на поједине услуге.

– Ту није само реч о социјалним и здравственим, већ и услугама које би требало да им пружају органи локалне власти. Због свих тих проблема неопходно је преиспитати обухват новчаних примања жена, креирати нове услуге социјалне заштите у односу на потребе тих жена и повећати број корисника услуга – набраја Татјана Пријић, уверавајући да када би се барем део препорука које су проистекле из ових истраживања спровео у дело, у будућности би сигурно могао да се очекује мањи број притужби на основу старости.

Да је у Србији и даље на снази стереотип „старост једнако болест”, потврђује и Паулина Фирићаски, психолог из Геронтолошког центра „Београд”.

– Старији не морају да буду усамљени, болесни, депресивни или изоловани. Зато је у старости важан активитет, јер доприноси задовољавању потреба за припадањем друштву. У ГЦ „Београд” настојимо управо то, да створимо што подстицајније окружење за активитет и социјалну укљученост. У дневним центрима и клубовима,  као и у домовима, са око 11.000 корисника, успевамо да пружамо  могућност да старији задовоље своје потребе. Јер празно време доводи до бројних негативних емоција, осећања бесциљности и беспомоћности, а структурирано време је време испуњено активностима, што води до осећања вредности, повећања самопоуздања, очувања менталне равнотеже – набраја Фирићаски.

Пут до социјалне укључености

Симптоми социјалне искључености старијих огледају се у неједнаком приступу ресурсима, неистоветном учествовању у друштву и неједнаким могућности, подсећа Наташа Тодоровић, координатор програма бриге о старима при Црвеном крсту Србије.

– За социјалну укљученост је на првом месту пресудан приступ информацијама, али она подразумева и достојанствено старење које је  у вези са финансијском сигурношћу у старости. Инклузија обухвата и могућност једнаког приступа старијих услугама социјалне и здравствене заштите, али и прилагођавања тржишта рада постојећим демографским тенденцијама и карактеристикама старијих особа. Подразумева и једнаку заштићеност старијих од било каквих облика дискриминације, злостављања и насиља, као и постојање једнаких могућности да учествују у културном и јавном животу друштва.

Penzije u EU – bolje je, ali može još bolje, zaključuje Brisel

Izveštaj o adekvatnosti penzija u Evropskoj uniji u 2018. godini, koji je objavljen 30. aprila 2018, analizira način na koji sadašnje i buduće penzije doprinose sprečavanju siromaštva starijih osoba i održavanju nivoa prihoda kod muškaraca i žena tokom celog trajanja njihove penzije.
U izveštaju je ocenjeno da države članice EU sve više pažnje posvećuju održivosti i adekvatnosti penzija, ali i da će u budućnosti biti potrebne dodatne mere.

Kako kaže Marijana Tisen, komesar za socijalna pitanja: „Sve osobe u penziji imaju pravo da žive dostojanstveno. Ovo je suštinski princip evropskog stuba socijalnih prava. Adekvatne penzije su neophodne da bi se sprečilo siromaštvo i društvena isključenost starijih ljudi u Evropi, naročito žena.“

Dalje dodaje: „Moramo, takođe, obezbediti osobe koje se bave specifičnim zanimanjima ili koje su samozaposlene, da ne budu oštećene. Naš prioritet mora biti nastavak reformi koje omogućavaju adekvatne penzije za sve.“

Trenutno, prema saopštenju za javnost Evropske komisije, broj starijih stanovnika Evropske unije koji su izloženi siromaštvu ili društvenoj isključenosti, smanjio se za 1,9 miliona u odnosu na broj ovih osoba pre dve godine, dok je broj starijih osoba koje rade povećan za 4,1 milion tokom poslednje tri godine. Uprkos ovim poboljšanjima kada je u pitanju položaj penzionera u Evropskoj uniji, ne može biti ni govora o smanjivanju napora kako bi situacija bila još bolja.

Prema izveštaju, 18,2 odsto stanovnika EU koji imaju najmanje 65 godina – oko 17,3 miliona – još uvek je izloženo riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti. Ovaj odnos je ostao skoro nepromenjen od 2013. godine.

Pored toga, postoje značajne razlike među državama i među demografskim grupama. Na primer, penzije za žene su i dalje za 37 odsto niže od penzija muškaraca zbog nižih plata i kraćeg radnog staža usled porodičnih obaveza. Slično tome, osobe koje se bave netipičnim zanimanjima ili su samozaposlene često su suočene sa nepovoljnijim uslovima kada je u pitanju penzionisanje u odnosu na osobe koje su se bavile klasičnim poslovima.

Rizik od siromaštva i socijalne isključenosti kod starijih osoba povećava se sa godinama. Više od polovine starijih u EU kojima preti ili siromaštvo ili društvena isključenost, imaju 75 ili više godina. To se objašnjava time što se potrebe povećavaju sa godinama, dok se penzije smanjuju tokom trajanja „penzijskog staža“.

Države članice preduzele su mere kako bi osigurale da adekvatnost penzija bude u središtu njihovih aktivnosti, naročito kada su u pitanju male penzije, ali se ocenjuje da je potrebno uložiti i dodatan napor ka ovom cilju.

Da bi osigurali adekvatnost i održivost trenutnih i budućih penzija, penzijski sistemi moraju promovisati produženje radnog veka uzimajući u obzir kontinuirano povećanje očekivane dužine života. Ovo se može postići podsticanjem celoživotnog učenja, obezbeđivanjem bezbednog i zdravog radnog prostora, prilagođavanjem starosne granice za penzionisanje, nagrađivanjem kasnijeg penzionisanja i povećanjem broja potrebnih godina za penzionisanje , te obeshrabrivanjem ranijeg odlaska u penziju.

Prilagodljivi radni uslovi, uključujući i mogućnost kombinovanja penzije sa prihodima od rada, kao i poreski podsticaji za odlaganje penzionisanja postaju sve rasprostranjeniji u EU i nastaviće da budu važni.

Države članice takođe treba da preduzmu dodatne mere kako bi se smanjio jaz između visina penzija žena i muškaraca vođenjem politike jednakih mogućnosti za žene i muškarce tokom doba kada su oni radno sposobni, koje na primer imaju za cilj promovisanje ravnoteže između profesionalnog i privatnog života, kao i ravnomerno raspoređivanje porodičnih obaveza, i nude rešenja problema učešća na tržištu rada, intenziteta rada i prekida karijere. Penziona politika posebno treba da na pravi način zaštiti prekide u karijeri koji su motivisani porodičnim obavezama.

U skladu sa evropskim stubom socijalnih prava, Komisija namerava da podrži države članice koje prave napore u tom cilju, posebno u kontekstu njenog predloga da se radi na poboljšanju ravnoteže između privatnog i profesionalnog života roditelja. Na kraju, važno je, takođe, nastaviti proširivanje primene penzionih sistema i na osobe koje se bave netipičnim zanimanjima ili aktivnostima koje nisu plaćene i promovisati dodatnu štednju za doba penzije.

Prateći istu osnovnu ideju i još uvek u okvirima evropskog stuba socijalnih prava, Komisija je nedavno predstavila preporuku o pristupu socijalnoj zaštiti.

Evropska komisija i Odbor za socijalnu zaštitu izrađuju izveštaj o adekvatnosti penzija svake tri godine. Izdanje iz 2018. godine analizira načine na koje će sadašnje i buduće penzije doprineti sprečavanju siromaštva među starijim osobama i zadržavanju istog nivoa prihoda žena i muškaraca tokom čitavog trajanja penzije.

Izvor: Europa.eu