Dva pojma neoliberalizma I deo

. Pojmove o kojima ćemo pričati zvaćemo „levi“ i „neoliberalni“ pojam neoliberalizma.

Kada se analiziraju pojmovi, razlikujemo dve njihove strane: konotaciju i demotaciju. Pojam denotira nešto u realnosti što mu odgovara, na primer, pojam „čekić“ denotira alat određenog oblika koji možete videti i njime nešto zakucati; 

pojam konotira svoje značenje, odnosno, objašnjenja koja su povezana sa tim pojmom. I naši pojmovi imaju, pošto su različiti, različite demotacije i konotacije.

• Levi pojam neoliberalizma denotira sadašnje stanje društveno-ekonomskog sistema u kome preovlađuju stavovi u prilog privatizacije javnih stvari, odnosno, sama privatizacija. Na primer, vlada Hrvatske, je ovih dana najavila prodaju državnog udela u seriji državnih preduzeća (Podravka, Croatia Airlines, itd). Sve se radi u okviru plana da se privatizuju sva preduzeća u Hrvatskoj. Ovaj pojam, dakle, denotira sadašnje stanje, prakse, planove i ideologiju koja ih podržava i opravdava i u čijim ideološkim okvirima se ove prakse odvijaju.
• Desni (neoliberalni) pojam neoliberalizma denotira buduće stanje u kome neće biti državnih preduzeća, subvencionisanja privatnih preduzeća („zaravnjen teren“), niti spasavanja preduzeća i privrednih subjekata uopšte (banaka, osiguravajućih kuća itd) od propasti.
• Ova dva pojma neoliberalizma se, kao što vidimo, radikalno razlikuju. Dok su levi akteri skloni da celokupno sadašnje stanje analiziraju pod terminom neoliberalizam, desni akteri su skloni da kažu kako kod nas „nikad nije bilo neoliberalizma“ ili da, kod nas ili u svetu, nema „ni N od neoliberalizma“. Ovako određeni, skupovi stvari koje denotiraju ovi pojmovi uopšte ne interferiraju. To su potpuno različiti skupovi.
• Slično je i sa konotacijom ova dva pojma. Kada objašnjavaju koji pojam neoliberalizma podrazumevaju, druga grupa aktera uvek naglašava da neoliberalizam prevashodno konotira odsustvo spašavanja privrednih subjekata i okruženje u kome postoje samo privatna preduzeća (sva državna preduzeća su privatizoavana). Na ovaj način neoliberalizam razume i Dušan Pavlović u svojoj novoj knjizi  Mašina za rasipanje para:
  „Od kada sam postao savetnik ministra, veoma često nailazim na ljude koji me ubeđuju kako je ’neoliberalizam u kome su preduzeća dominantno privatna i u kome vas niko ne spašava kad propadnete, već svuda u svetu propao’” (moj kurziv, MRP, str. 95, poglavlje Moralni hazard)
• Znači, desni pojam neoliberalizma konotira samo preferirano stanje bez „moralnog hazarda“, što je stanje koje je moguće ostvariti samo tamo gde nema državnih preduzeća, niti volje da se privatna preduzeća spašavaju.
• Levi pojam neoliberalizma konotira  mnogo više od ovoga. Kao što smo rekli dok smo opisivali njegovu denotaciju, on se odnosi na sadašnje stanje u kome preovlađuju prakse u prilog privatizacije i u kome preovlađujuće javno mnjenje preferira stavove u prilog privatizacije. On se odnosi kako na sadašnje stanje, tako i na ideologiju i javni govor koji ga prati, po meni odnosi se i na „filozofiju“ u okviru koje se pojavljuje (više o tome nalazi se u knjizi „Neoliberalna bajka“). Da bi leva upotreba bila ispravna, nije važno to što u sadašnjem sistemu postoje subvencije, spašavanje državnih i privatnih preduzeća – važno je da je to sistem koji sada postoji i u kome postoji preovlađujuća ideologija u prilog privatizacije, kao i sama „tranzicija“ i odmičuća privatizacija, nevezano za to što ta ideologija nije u potpunosti realizovana.
• Ove dve različite konotacije (levo značenje 1. i desno značenje 2.) proizvode značajne razlike u tretmanu dva pojma. Pošto koriste pojam koji se odnosi samo napreferirano buduće stanje, desni akteri će biti skloni da tvrde da neoliberalizam nema nikakve veze sa sadašnjim defektima sistema. 
• Na primer, neoliberalizam kao preferirano stanje nema nikakve veze sa našom „pljačkaškom privatizacijom“. Pored toga, pošto neoliberalizam izjednčavaju sa preferirnim stanjem potpune privatizacije, odsustva subvencija itd, desni akteri su skloni da za sebe tvrde da nisu neoliberali samo ako negde odstupe od „čistog tržišta“ i izjasne se recimo protiv privatizacije „prirodnih monopola“ ili za subvencije u školstvu. Rezultat je da, preko ovih intervencija, pojam neoliberalizma postaje potpuno neupotrebljiv za analizu sadašnjeg stanja: niti se odnosi na nešto što sada postoji, niti se, kao sistem stavova, može pripisati bilo kome. „Neoliberalizam“, dakle, ne postoji.
• Potpuno je drugačije sa levim pojmom neoliberalizma. Pošto se on odnosi na sadašnje stanje i na stavove koji preovlađuju u njemu, on je primenljiv na svakoga ko zastupa osnovne postavke ideologije, na primer, stav da su državna preduzeća kao takva izvor moralnog hazarda koga u privatnim preduzećima nema. Takođe, država u kojoj su privatizacije već sprovedene pod opravdanjem da je „privatni vlasnik uvek bolji“, u kojoj se skoro svi akteri (vlada, mediji, ekonomisti, ekonomski novinari, Fiskalni savet itd) zalažu za buduće privatizacije, u kojoj postoji konsenzus oko ekonomske politike koja ima glavne neoliberalne odlike – analizira se u okvirima pojma neoliberalne države, čak iako ta država još uvek nije privatizovala sva preduzeća ili još uvek daje subvencije nekim državnim preduzećima.
• Ako uporedimo ova dva pojma, vidimo da je desni pojam neoliberalizma znatno uži iredukovaniji u odnosu na levi pojam. On se odnosi samo na budućnost, a ne i na sadašnjost, i samo na uzak skup stavova, a ne na sve stavove koji se pod terminom neoliberalizam pojavljuju u levom pojmu. Na primer, dok bi na levoj strani zalaganje za konsekventnu privatizaciju svih državnih preduzeća spadalo u neoliberalizam, desni pojam je neutralan prema tom stavu i jedino uzima u obzir pitanje da li se takva privatna preduzeća spašavaju ili ne (ako se spašavaju, onda to nije neoliberalizam, ako se ne spašavaju onda jeste)
• To se moglo, svojevremeno, još za vreme Cvetkovićeve vlade videti u javnosti, pogotovo posle bailout-a privatnih banaka u SAD. Mnogi akteri – često su bili u pitanju biznismeni – tvrdili su, kao i 5-6 godina kasnije u razgovoru sa Dušanom Pavlovićem, da je „vreme neoliberalizma prošlo“, jer eto, država sada spašava privatne banke i kompanije, a ranije se mislilo da to ne treba činiti, neka preduzeća su prevelika i prevažna da bi ih trebalo pustiti da propadnu, pa je onda pomoć dopustiva i neophodna itd. Ovi biznismeni se tada nisu uopšte doticali pitanja privatizacije. Drugim rečima, mogli su tvrditi i 1) da bi sva preduzeća trebalo da budu privatna i 2) da ih u nekom slučaju treba spašavati državnom intervencijom.