Neoliberalni kapitalizam

Neoliberalni kapitalizam je političko-ekonomski sustav, koji se temelji na slobodnom tržištu bez državne kontrole.

Korijeni/https://hr.wikipedia.org/wiki/Neoliberalni_kapitalizam

Škotski ekonomist Adam Smith začetnik je kapitalističke misli i utemeljitelj većine ideja, koje su prihvaćene u neoliberalizmu. Smith se zalagao za laissez faire politiku (nemiješanje države u gospodarske poslove). Smatrao je, da će se povećanje bogatstva najbolje ostvariti, ako se poduzetniku ostavi autonomija u donošenju odluka što, koliko, kada, kako i za koga proizvoditi. Od ideja Adama Smitha, razvile su se ideje klasičnihliberala. Neoliberalni kapitalizam zastupa tezu, da će slobodno tržište prirodno dovesti ljude u stanje ravnoteže te da će ono, samo ako se država ne upliće u sfere društva, dovesti do pravedne raspodjele dobara među ljudima i omogućiti gospodarski razvoj. Neoliberalni ekonomisti, smatraju da upliv države, nanosi štetu i da ga treba svesti na najmanju moguću razinu privatizacijom javnih dobara.

Kasnije su liberali, zbog pojave i utjecaja marksizma i drugih ogranaka ekonomske misli, koje su zastupale radikalno drugačije političko-ekonomske sustave, ublažili svoj stav i razvili manje drastičan odnos prema državnoj intervenciji. Kapitalistička ekonomija prolazila je kroz razne faze, u kojima je eksperimentirala s različitim ulogama države na tržištu (uključujući korištenje protekcionizma). Neoliberalizam je povratak idejama klasičnih liberala, u prvom redu povratak paradigmi slobodnog tržišta, a neoliberalni kapitalizam je sustav, koji se temelji na toj paradigmi.

Povijesni američki kapitalizam (18. i 19. stoljeća) temeljio se na neoliberalnom kapitalizmu. Margaret Thatcher promovirala je tu vrstu kapitalizma u Velikoj Britaniji. Iako Velika Britanija nikada nije postala neoliberalno-kapitalistički uređena zemlja, približila se tome obliku državnog uređenja oporavivši britansko gospodarstvo od loših gospodarskih prilika 1970-ih godina.

Principi

U neoliberalnom kapitalizmu, stalna je tendencija prema smanjivanju državnih ovlasti. Država npr. zamjenjuje državno financirano zdravstvo i školstvo privatnim zdravstvenim liječenjem i privatnim obrazovnim ustanovama. Državne banke i poduzeća privatiziraju se. U nekim državama primjerice privatizirani su i zatvori. Osim što predlaže promjenu vlasničke strukture postojećih banaka, poduzeća te zdravstvenih, obrazovnih i ostalih ustanova, neoliberalni kapitalizam zahtijeva kao ključni sastojak, čak i važniji od sâme privatizacije, izrazitu zakonsku i regulatornu jednostavnost osnivanja konkurentnih ustanova i poduzeća te što manji porezni teret. Ideja je da usluge, koje su prethodno pružale javne ustanove, tržišnom utakmicom postanu jeftinije i kvalitetnije.

Neoliberalni kapitalizam smatra da je tržišna utakmica uvijek bolja od gospodarenja države. Neoliberalni kapitalisti zalažu se među ostalim za racionalizaciju i smanjenje socijalne uloge države te javne potrošnje. Bitne odrednice su i liberalizacija plaća i za liberalizacija tržišta rada (omogućivanje lakšeg zapošljavanja i otpuštanja radnika). Težnja je preoblikovanje modela moderne socijalne države u model dobrovoljne suradnje.

Kritika/pups novi beograd/

Ideja apsolutne slobode u gospodarstvu daje odriješene ruke ograničenom broju bogatih pojedinaca, što postepeno dovodi do kontrole (nekad i monopola) nad tim istim tržištem. Kritičari neoliberalnog kapitalizma smatraju, da nije moguće ostvariti red na tržištu bez direktne i jasne kontrole.

 Makar neoliberalni kapitalizam zagovara otvoreno društvo, liberalnu demokraciju, slobodu i ravnopravnost svih građana i jednake šanse za sve, u njemu se najlakše snalaze najbogatiji slojevi društva te dolazi do raslojavanja i sve veće razlike u bogatstvu između bogatih i siromašnih te do nestajanja srednjeg sloja.

 Novonastalo bogatstvo, ne raspoređuje se radnicima, poduzetnicima i narodima, nego se dodaje već nagomilanom kapitalu. U neoliberalnom kapitalizmu, često su građani prepušteni hirovima svjetskog slobodnog tržišta i samovolji nositelja kapitala.

Među protivnicima neoliberalnog kapitalizma je antiglobalistički pokret. Manji broj država u svijetu opire se idejama neoliberalnog kapitalizma poput: Sjeverne Koreje, Irana, Bjelorusije, Venecuele, Kube i Bolivije. Tako se bjeloruska vlast opire privatizaciji, otvaranju tržišta te smanjenju radničkih i socijalnih prava

Obrana/pups novi beograd/

Iako su ideje slobode, liberalizma i kapitalizma ponekad kritizirane, detaljnija analiza primjera, koji služe kao kritika, otkriva kako u slučajevima prividnog zakazivanja tržišta, zapravo zakazuje država kroz loše zakone koji ili pogoduju već etabliranim poduzećima i bogatim pojedincima ili otežavaju pristup tržištu pojedincima koji bi etabliranim poduzećima željeli konkurirati. Takav kapitalizam naziva se rodijačkim ili crony kapitalizmom.

Fenomeni kao što je u moderna vremena raslojavanje društva po bogatstvu koje posjeduju te nestanak srednje klase također su fenomeni kojima se sve češće čak i u srednjestrujaškim ekonomskim krugovima uzroci pronalaze u monetarnim politikama središnjih banaka koje su, kako je često slučaj, zakonom etablirani monopoli i nipošto dio neoliberalnog kapitalizma. Primjerice, uspostavu središnje banke Karl Marx smatrao je kao jedan od deset glavnih koraka odstranjivanja kapitalizma

Šta to beše dostojanstvena starost 3

Da li su u toplom, da li imaju šta da jedu?

Subotička lokalna samouprava je tako 2006. godine prvi put pomoću projekta javnih radova vaninstitucionalnim oblicima zbrinjavanja najstarijih obuhvatila i seoska naselja, što je naišlo na odličan odziv.

“Pokazalo se da postoji velika potreba za takvim servisima u prigradskim naseljima, u kojima smo uz pomoć ljudi iz mesnih zajednica došli do starih koji se nalaze u stanju socijalne potrebe i kojima je neki od vidova pomoći neophodan da bi normalno funkcionisali u svakodnevnom životu. Znate, održavanje lične higijene ili ishrana ljudima koji su radno aktivni ne predstavlja nikakav problem, ali ljudima koji su narušenog zdravstvenog stanja sve se vrti oko toga. A stari ljudi u selima žive jako teško, u izuzetno skromnim uslovima. Neke naše korisnike tokom dana obilazi samo geronto-domaćica ili medicinska sestra, proverava da li su u toplom, da li imaju šta da jedu”, kaže Vesna Pajić, organizatorka Službe otvorene zaštite pri Gerontološkom centru “Subotica”.

Fotografija fotografa Babaroge, „Stara baka“

Međutim, od 2013. podrška lokalne samouprave takvim vidovima vaninstitucionalnog zbrinjavanja najstarijih se iz godine u godinusmanjuje, da bi se danas tiho govorilo i o njihovom mogućemukidanju. Restriktivne mere prvo su osetili oni koji žive u ruralnim sredinama. Servis pomoć u kući opstao je samo u jednom vangradskom naselju, obuhvatajući svega 20 korisnika, dok je nega zadržana u šest vangradskih naselja za oko 100 korisnika. Malo, s obzirom na iskazanu potrebu.

Mesta gde se stari ne osećaju odbačenima

Upitan je i opstanak gerontoloških klubova. Od ukupno 10, koliko ih ima u Subotici, četiri se nalaze van grada.

“Klubovi su mesta gde se stari osećaju socijalno uključeni, a ne odbačeni, gde su društveno aktivni, gde su sa ljudima istih interesovanja, gde neki od njih provedu ceo dan jer je toplo i gde mogu dobiti kuvani obrok, koji im je jedini tokom dana. Nije klub hir, kako se često misli, nego potreba. Takva ulaganja su vid prevencije, ali naše društvo zbog nemanja novčanih sredstava samo gleda šta može da se ukida, a potrebe starih uvek nekako dođu prve na tom spisku“, kaže Vesna Pajić.

Korisnici čuju šta se dešava, i strepe šta će dalje biti. Jedna od njih je i sagovornica Autonomije M. M. Veoma je aktivna članica Gerontološkog kluba u Đurđinu, što joj, kako kaže, predstavlja jedinu razonodu u životu. A sad bi i to da joj ukinu.

---

Drugi deo teksta Mirane Dmitrović „Šta to beše dostojanstvena starost?“, objavljen na portalu Autonomija nastao je u okviru projekta “Antidiskriminaciono novinarstvo”, koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje.

Šta to beše dostojanstvena starost? (2)

Zakon ne prepoznaje druge, vaninstitucionalne vidove zaštite starih već su oni preneti na lokalne samouprave koje nisu u obavezi da ih razvijaju ukoliko ne prepoznaju potrebu za njima. Tako se širom Srbije, umesto jačanja ovog vida zaštite, čak razmišlja o smanjenju ili ukidanju ove vrste pomoći starijim građanima.

Sve veći udeo starih u stanovništvu

Slične preporuke za Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike (vidi 1. deo teksta) proistakle su i iz istraživanja koje je sprovelo Udruženje “Snaga prijateljstva – Amity”. Međutim, do danas ništa po tom pitanju nije preduzeto, iako je u opštoj populaciji sve veći udeo starih zbog procesa demografskog starenja stanovništva.

“Nužno bi bilo da Zakon definiše podsticajne mere podrške porodicama i starima u ruralnim sredinama, jer bi na taj način smanjila migracije na relaciji selo-grad, čime bi starija populacija imala bolji oslonac i u samoj prodici”, predlaže Nadežda Satarić

U međuvremenu, problemi se samo nagomilavaju. Stari ne samo da ne mogu da ostvare pravo na novčanu socijalnu pomoć ako poseduju više od pola hektara zemlje, ali ne i prihod od nje dovoljan za iole pristojan život. Moraju i da tuže svoje najrođenije, što im naročito teško pada, kako bi sud utvrdio da li srodnici imaju ili nemaju mogućnosti da ispune svoju zakonsku obavezu izdržavanja siromašne starije osobe.

Poseban problem predstavljaju preglomazne administrativne procedure, koje se neprekidno usložnjavaju, a koje samo odbijaju one najnemoćnije kako bi eventualno i dobili neku pomoć od države.

“Oni treba da znaju da definišu svoju potrebu, da znaju da imaju prava na obezbeđivanje usluge koja bi mogla biti odgovor na njihovu potrebu. Potom, treba da znaju kome da se obrate, kojoj ustanovi ili organizaciji, ali i da imaju sredstava da se prevezu do potencijalnog mesta gde na njihovu potrebu može da bude odgovoreno. Treba da su fizički u mogućnosti da mogu da se prevezu. Na kraju, potrebno je da budu pismeni da bi mogli da popune potrebne formulare, razumeju uputstva za popunjavanje formulara i prikupljanje sve potrebne dokumentacije”, objašnjava Nadežda Satarić.

Zavisni od senzibilisanosti lokalne samouprave

Prema njoj, problem je i to što Zakon o socijalnoj zaštiti, izuzev institucionalih oblika zbrinjavanja poput smeštaja u ustanovu, novčane socijalne pomoći i zaštite od nasilja i zanemarivanja, ne prepoznaje druge oblike podrške starim licima, koji bi ne samouticali na smanjenje siromaštva, već i na unapređenje života u starosti.

“Drugi oblici podrške su Zakonom preneti na lokalne samouprave, te su samim tim zavisni od toga koliko je lokalna samouprava ekonomski razvijena ili koliko je senzibilisana da se bavi pitanjima starosti i starenja. Kada su u pitanju odgovornosti prenete na lokalne samouprave, Zakon ih ne uslovljava, već im samo daje mogućnost da razvijaju prava i usluge, ukoliko oni prepoznaju potrebu za tim”, kaže Satarićeva.

A glavni problem u vezi vaninstitucionalih oblika zbrinjavanja najstarijih – poput servisa pomoći u kući, nege u kući, seoskog domaćina, gerontoloških klubova, savetovališta – jeste što na temelju takvog zakonskog rešenja nije obezbeđena njihova održivost, budući da u najvećem broju slučajeva zavise od projektnog finansiranja.

Iako su prednosti takvih servisa ogromne jer ne zahtevaju infrastrukturna ulaganja, pa samim tim imaju i neuporedivo niže troškove funkcionisanja, a sa socijalnog aspekta su prihvatljiviji jer ne dovode do izmeštanja stare osobe iz njenog okruženja, u mnogim opštinama i gradovima u Srbiji ili uopšte ne postoje, ili se – ukidaju.

Šta to beše dostojanstvena starost -1

Stari nisu ranjiva grupa!?

Slučajevi M. M. i S. P. samo su kap u moru problema sa kojima se suočavaju starije osobe, naročito one koje žive u ruralnim sredinama. A koji su to sve problemi i u kojoj meri su rasprostranjeni, preciznih analiza nema, pa samim tim izostaje i adekvatan odgovor države na ozbiljne probleme starih lica.

“Sam Zakon o socijalnoj zaštiti ne prepoznaje ciljnu grupu starih kao posebnu grupu lica u potrebi za podrškom, iako statistički čine veliki deo opšte populacije, a prema indeksima rizika od siromaštva, predstavljaju drugu najrizičniju grupu među siromašnima, odmah posle dece. Stari nisu prepoznati kao jedna od deset ranjivih grupa ni u obrascu za godišnje izveštaje o radu centara za socijalni rad, koji imaju obavezu da vode statistiku o korisnicima na osnovu toga odakle dolaze, da li iz gradskih ili ostalih sredina (ruralnih sredina), ali u samim izveštajima prikazuju tu statistiku samo kada je u pitanju ukupan broj korisnika među uzrasnim grupama, ne i probleme zbog kojih se ti ljudi obraćaju centrima za pomoć”, objašnjava mr Nadežda Satarić iz Udruženja „Snaga prijateljstva – Amity”, koje je još 2012. godine sprovelo opsežnu analizu primene Zakona o socijalnoj zaštiti u delu novčanih socijalnih pomoći, kao i cost benefit analizu servisa “pomoć u kući za stara lica”.

Taj problem prepoznat je i u Strategiji prevencije i zaštite od diskriminacije, koju je Vlada Republike Srbije usvojila 2013, gde se navodi da sam pojam “stariji” kao ranjiva društvena grupa nije jedinstveno definisan u različitim zakonima koji se na njih odnose.Strategija, takođe, posebno skreće pažnju na položaj starih u ruralnim sredinama, koji žive sami ili u staračkim domaćinstvima, koji nemaju dovoljan i redovan izvor prihoda, ili koji uopšte nisu u penzionom sistemu.

Prema istraživanju koje je sproveo “Secons – Grupa za razvojnu inicijativu”, ta kategorija starih je najisključenija, budući da različiti servisi podrške nisu ravnomerno zastupljeni u urbanim i ruralnim sredinama. Otud podatak da među najugroženijim starim licima koja žive na selu, čak 13 posto njih uopšte nema zdravstveno osiguranje i ne koristi zdravstvenu zaštitu, iako na istu imaju pravo.

Time se tumači i disproporcija zabeležena u Sintetizovanom izveštaju o radu centara za socijalni rad za 2014. godinu, koji je izdao Republički zavod za socijalnu zaštitu, da je među korisnicima koji imaju 65 i više godina registrovano više onih iz gradskog područja (46.715), nego iz ostalih područja (41.440), iako od ukupnog broja lica sa 65 i više godina u Srbiji (1.250.316), skoro polovina njih živi u ostalim područjima (585.310 – 46,81%).

Da bi se takve neravnomernosti u obuhvatu primalaca različitih vidova državne pomoći i korisnika usluga podrške među najstarijom populacijom ispravile, neophodno je menjati postojeću zakonsku regulativu. To je jedan je od zaključaka navedenih u Strategiji prevencije i zaštite od diskriminacije, jer samo tako može na adekvatan način da se odgovori na četiri glavna izazova sa kojima se suočavaju stari kada su u pitanju njihova prava – siromaštvo; diskriminacija; zanemarivanje, nasilje i zlostavljanje u porodicama sa poremećenim odnosima; nedostatak specifičnih mera i usluga u lokalnoj zajednici u kojoj žive.

Fotografija Snežane Lazić: Baka Divna iz sela Rudinje 
(fotografija je ilustrativna i nije direktno povezana sa ovim tekstom)

Šta to beše dostojanstvena starost?

Prvi deo teksta Mirane Dmitrović „Šta to beše dostojanstvena starost?“, objavljen na portalu Autonomija nastao je u okviru projekta “Antidiskriminaciono novinarstvo”, koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje. 

Stari nisu čak ni prepoznati kao jedna od deset ranjivih grupa, a sve je više starih u ruralnim sredinama, koji žive sami ili u staračkim domaćinstvima, a koji nemaju dovoljan i redovan izvor prihoda, ili uopšte nisu u penzionom sistemu.

Meštanka naselja Đurđin u okolini Subotice M. M. ima 66 godina. Ceo radni vek provela je baveći se zemljoradnjom, redovno uplaćujući doprinose za penzijsko osiguranje punu 21 godinu. Danas, po tom osnovu, prima tzv. poljoprivrednu penziju u iznosu od 7.200 dinara na mesečnom nivou. Srećom, kaže, taj iznos se sada uplaćuje odjednom, a ne na dva dela kao ranije, pa može da podmiri režijske troškove od 4.500 dinara za struju, vodu i telefon. Na lekove za bolove i krvni pritisak odvaja 1.000 dinara, a ono što preostane – ostane samo „za soli i brašna i ništa više“.

Živi sama. Ima jednog sina, a sin ima troje dece. Nezaposlen je i on i njegova žena. Pokušava svoju porodicu da prehrani tako što obrađuje pet jutara zemlje koji se nalaze „na imenu“ M. M. Zato od te zemlje M. M. „nema ništa“ u smislu dodatnih prihoda, jer ih se odriče zarad sina i svoje troje unučadi. Ali zato redovno plaća porez državi, pa kad i to odbije od „arende“ koju ne uživa, opet ne ostaje ništa. Naročito ne za iole pristojan život i dostojanstvenu starost.

Paketi pomoći: Jednom godišnje po 10 kilograma hrane

Članica je Gradskog udruženja penzionera, preko kog na osnovu penzije niže od 20.000 dinara ostvaruje pravo na pomoć u vidu paketa hrane od 10 kilograma jednom godišnje. Tako je dobila pirinač, šećer, testeninu, konzerve i ulje. Probala je jednom preko istog da se prijavi za odlazak u banju jer je bolesna. Prikupila je svu potrebnu dokumentaciju, koje nije bilo malo, međutim, pravo na takav vid pomoći ima samo jedan član Udruženja, i to onaj „najstariji i najbolesniji“ od svih prijavljenih. Više nije pokušavala.

Nekada to nije bilo tako!

A još uvek, koliko-toliko, može da se stara sama o sebi. I samo „moli boga“ da se ne razboli jako, jer nema da plati za bilo kakvo lečenje: „Nema šanse. Umri, i gotovo!“.Nekada to nije bilo tako. I ako je neko star bio bolestan, mogao je besplatno da se leči. Da dobije naočare ili bilo koja potrebna pomagala „preko socijalnog“. A danas se sve plaća. I zakazuje. I moraš ići u grad da bi došao do lekova, jer u selu apoteke nema, kao što nema više ni lekara opšte prakse redovno, već samo tri puta nedeljno. Dok i to ne ukinu, kao što su ukinuli stomatologa.

Tražila bi, kaže, bilo kakvu socijalnu pomoć od države – nije je više sramota, ali prema važećem Zakonu o socijalnoj zaštiti na nju nema prava jer poseduje tih pet jutara zemlje. Zakonski maksimum je 0,5 hektara, što je nešto manje od jutra. Morala bi prvo da proda zemlju da bi postala „pravi socijalni slučaj“. Ne zna samo kako bi opisala svoj život ovakav kakav jeste, a da ga ne nazove preživljavanjem. Zemlju da proda, ne usuđuje se samo iz jednog razloga: to joj je jedini zalog za slučaj teške bolesti. Zato je „čuva ako ne bude mogla tek tako umreti“.

Takav je zakon!

U sličnoj poziciji, pa čak i goroj je i devedesetogodišnja S. P. Svojih šest jutara zemlje izdaje u arendu, i to joj je jedini izvor prihoda na godišnjem nivou budući da nije uplaćivala doprinose za PIO. Kada „država uzme svoje“, a računi i porezi moraju da se plate, kaže ova starica, njoj ne ostaje gotovo ništa. Kako je tako živeti, „samo ona zna“.

Stari ljudi na selu: Kada bi država učinila bar nešto!

Nosilac je samačkog domaćinstva, i puno bi joj značilo kada bi država bar nešto učinila za takve kao što je ona. Na primer, da ne mora da plati porez u celosti na ono malo imovine koju poseduje. Ili, da ne mora svakih šest meseci da stoji u redu „u socijalnom“ kako bi overila zdravstvenu knjižicu, jer „ne može da dobije trajnu“ kao svi ostali stari ljudi koji primaju bilo kakvu penziju, radničku ili zemljoradničku. Pitala je zašto je to tako i ima li tu ikakve logike, ali umesto odgovora dobila je samo sleganje ramenima šalterske službenice, uz komentar: „Takva je uredba, treba je menjati, ali to je mnogo komplikovano“.

Iz istog razloga, nije „od države dobila“ ni besplatan uređaj za prijem digitalnog TV signala, jer je zakonodavac takve kao što je ona – stare koji nemaju nikakvu penziju, a ne minimalnu penziju – potpuno izgubio iz vida. Zahtev podnet nadležnom Centru za socijalni rad zato je odbijen.

Srbija: Za 10 godina ukradeno i izneto 40 milijardi dolara

Srbija je od od 2004. do 2013. godine opljačana za čak 40,83 milijardi dolara jer je toliko ilegalno stečenog novca izneto iz zemlje, kaže se u izveštaju američke organizacije Global Financial Integrity „Nelegalni finansijski odlivi iz zemalja u razvoju”, prenosi Dnevnik…

Najnoviji izveštaj GFI daje preciznije podatke o nelegalnim tokovima novca, a dobijeni su naprednom analizom bilansa plaćanja i podataka o međunarodnoj trgovini, koje objavljujeMeđunarodni monetarni fond.

Od zemalja u regionu najgore je plasirana Mađarska, i to na 25. mestu, a za deset godina iz nje je ilegalno izneto 57 milijardi dolara. Rumunija je 39. s „isparenih” 35 milijardi, sledi Hrvatska na 40. mestu, koju su prevarnti olakšali za 34,5 milijarde dolara. Bugarska je prošla nešto malo bolje jer je zauzela 47. mesto s izgubljenih 25 milijardi dolara, Makedonija je 88. s pet milijardi, a Crna Gora je 108. od 149 država, s ilegalno iznete 2,5 milijarde dolara za deset godina.

Najviše novca od 2004. do 2014. godine ilegalno je izneto iz Kine, i to 1.390 milijardi dolara. Na drugom mestu je Rusija, odakle je opljačakano 1.040 milijardi dolara, a treći je Meksiko s iznetih 528 milijardi američkih novčanica.

Analizom svih tih parametara GFI je utvrdio da je iz Srbije godišnjeprosečno, za ovih deset godina iznošeno po 4,08 milijardi dolara„prljavog” novca, koji je stečen raznim kriminalnim aktivnostima kao što su utaje poreza, korupcija u privredi, ali i trgovina drogom, prostitucija i druge protivzakonite aktivnosti.

Po izveštaju GFI-ja, u ilegalnom iznošenju para Srbija je na nezahvalnom 35. mestu od ukupno 149 zemalja obuhvaćenih analizom, to jest plasirali smo se u donjem delu svetske liste jer je najbolja situacija u državi koja je 149.

Najveće „čišćenje” Srbije, po izveštaju GFI, dogodilo se 2004. godine, kada je na ilegalan način iz zemlje izneto 9,8 milijardi dolara prljavih para.

Godinu kasnije olakšani smo za 6,4 milijardi dolara, da bi se potom pljačka spustila na 3,9 milijardi zelenih novčanica. U poslednjem periodu, tačnije 2012. godine, izneto je 2,5 milijarde dolara, a 2013. oko 2,9 milijarde, stoji u izveštaju GFI.

Novac je, naravno, iznošen takozvanim pranjem para. Jedan od najjednostavnijih načina pranja novca je izdavanje fiktivnih računa. Na primer, neka strana kompanija domaćoj firmi ispostavlja račun za izmišljene usluge. Potom ta domaća firma uplati izmišljeni dug za izmišljenu uslugu doznakom u inostranstvo.

Ispostavljeni račun međunarodna firma onda evidentira kao trošak u poslovnim knjigama domaće pravne osobe. Međunarodni i srpski igrač obično imaju istog vlasnika, ili su vlasnici povezane osobe.

Epilog svega je to da su pare završile „na sigurnom”, negde u nekom sefu u inostranstvu.

Uslovi za penziju 2016. godine

Uslovi za penziju 2016. godine: Starosne i prevremene penzije za muškarce i žene (VIDEO)

Iz Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju

VI Uslovi za sticanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja

1. Starosna penzija

Član 19
Osiguranik stiče pravo na starosnu penziju:
1) kad navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja;
2) kad navrši 45 godina staža osiguranja.

Član 19aIzuzetno od člana 19. tačka 1) ovog zakona, osiguranik žena koja navrši najmanje 15 godina staža osiguranja, stiče pravo na starosnu penziju kad navrši:
2) u 2016. godini, 61 godinu života;

1a Prevremena starosna penzija

Član 19b
Osiguranik stiče pravo na prevremenu starosnu penziju kad navrši najmanje 40 godina staža osiguranja i najmanje 60 godina života.

Član 19v

Izuzetno od člana 19b ovog zakona, osiguranik stiče pravo na prevremenu starosnu penziju kad navrši:

u 2016. godini, 40 godina staža osiguranja i najmanje 55 godina i osam meseci života (muškarac), odnosno 37 godina staža osiguranja i 55 godina života (žena);

VIII Utvrđivanje visine prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja
1a Prevremena starosna penzija

Član 70a
Visina prevremene starosne penzije određuje se na isti način kao i visina starosne penzije, s tim što se iznos tako određene penzije trajno umanjuje za 0,34% za svaki mesec pre navršenih 65 godina života.

Član 70b
Izuzetno od člana 70a ovog zakona, osiguraniku ženi se prevremena starosna penzijaodređuje na način kako se određuje starosna penzija, s tim što se iznos te penzije trajno umanjuje za 0,34% za svaki mesec ranijeg odlaska u penziju pre navršenih:

u 2016. godini, 61 godinu života;

Član 71[s4]
Izuzetno od člana 13. ovog zakona, odnosno od člana 29. stav 1. Zakona, pravo na porodičnu penziju udova stiče kad navrši:

u 2016. godini, 52 godine i šest meseci života.

Izuzetno od člana 13. ovog zakona, odnosno člana 29. stav 2. Zakona, pravo na porodičnu penziju udova, koja je do smrti bračnog druga navršila 45 godina života stiče kad navrši:

u 2016. godini, 52 godine i šest meseci života.

Izuzetno od člana 13. ovog zakona, odnosno člana 29. stav 3. Zakona, udova koja u toku trajanja prava na porodičnu penziju stečenog na način iz člana 29. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona, trajno zadržava pravo na porodičnu penziju i udova kojoj pravo na porodičnu penziju prestane posle navršene 45 godine života može ponovo ostvariti pravo na porodičnu penziju kad navrši:

u 2016. godini, 52 godine i šest meseci života.

Član 72[s4]
Izuzetno od člana 14. ovog zakona, odnosno člana 30. stav 1. Zakona, pravo na porodičnu penziju udovac stiče kad navrši:

u 2016. godini, 57 godina i šest meseci života.

Izuzetno od člana 14. ovog zakona, odnosno člana 30. stav 3. Zakona, udovac koji u toku trajanja prava na porodičnu penziju stečenog na način iz člana 30. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona, trajno zadržava pravo na porodičnu penziju kad navrši:

6) u 2016. godini, 57 godina i šest meseci života.

Član 74[s4]
Izuzetno od člana 25. stav 1. ovog zakona, osiguraniku ženi uvećava se staž osiguranja za određivanje visine starosne penzije, kao i staž osiguranja i penzijski staž za određivanje visine invalidske penzije, i to:

u 2016. godini, za 11%;

6. Određene kategorije osiguranika
Član 42
Osiguranici – zaposleni koji rade na poslovima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem i koji mogu pod posebnim uslovima ostvariti pravo na penziju…
Član 43
Osiguranik iz člana 42. tač. 1) do 6) ovog zakona, kome prestane zaposlenje s pravom na penziju pre ispunjenja uslova iz člana 19. ovog zakona, stiče pravo na starosnu penziju ako je navršio najmanje 55 godina života i 25 godina staža osiguranja, od čega najmanje 15 godina efektivno provedenih na radnim mestima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, u organu iz člana 42. ovog zakona.
Osiguranik iz člana 42. tačka 7) ovog zakona, kome prestane zaposlenje s pravom na penziju pre ispunjenja uslova iz člana 19. ovog zakona, stiče pravo na starosnu penziju ako je navršio najmanje 60 godina života i 25 godina staža osiguranja, od čega najmanje 15 godina efektivno provedenih na radnim mestima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, u organu iz člana 42. ovog zakona.
Izuzetno od stava 1. ovog člana, i člana 19. ovog zakona, profesionalno vojno lice stiče pravo na starosnu penziju i to:
1) podoficir i oficir do čina pukovnika kad navrši 40 godina penzijskog staža i najmanje 53 godine života;
2) oficir čina pukovnika kad navrši 40 godina penzijskog staža i najmanje 54 godine života.
Izuzetno od stava 1. ovog člana, i člana 19. ovog zakona, policijski službenici – pripadnici specijalnih jedinica policije, pripadnici Bezbednosno-informativne agencije, pripadnici Vojnobezbednosne agencije i Vojnoobaveštajne agencije koji rade na posebno složenim, specifičnim, odnosno operativnim poslovima, stiču pravo na starosnu penziju kad navrše najmanje 53 godine života i 20 godina efektivno provedenih na tim poslovima.

Član 43a
Izuzetno od člana 43. stav 1. ovog zakona, osiguranik stiče pravo na starosnu penzijukad navrši:

u 2016. godini, najmanje 54 godine i četiri meseca života i 22 godine staža osiguranja od čega najmanje 12 godina efektivno provedenih na radnim mestima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem;

Član 22[s6]
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a primenjuje se od 1. januara 2015. godine, osim odredaba čl. 14. do 17. ovog zakona, koje se primenjuju od dana stupanja na snagu ovog zakona i odredbe člana 9. ovog zakona, koja se primenjuje od 1. januara 2032. godine.