U čemu je još razlika između naših pojmova?
Levi pojam je dizajniran tako da može biti upotrebljiv u kritici sadašnjeg stanja. Na primer, ako je privatizacija bila pljačkaška, onda će ona spadati pod opštu tendenciju sistema da resurse koristi tako da od njih ima koristi privilegovana manjina bogatih.
Nasuprot tome, desni kritičari sadašnjeg stanja kritikovaće, ponekad, kao u slučaju DJB, „pljačkašku privatizaciju“ ali kao krivicu države sa kojom neoliberalizam „nema nikakve veze“ (jer ga kod nas „nikada nije ni bilo“). Drugim rečima, činjenica da se zloupotrebe sadašnjeg sistema odvijaju tako da od javnih resursa imaju nezasluženu korist privatna lica (šema neoliberallizma J →P, novac i resursi idu iz Javnog u Privatno), što sistem čini korumpiranim, nedemokratskim i dizajniranim da radi u prilog bogatih, što pokazuju i statistike poslednjih godina – za desne aktere nema nikakve veze sa neoliberalizmom, nego, obrnuto, sa državom.
Oni kažu: da je sve privatizovano, a subvencije i spašavanje zabranjeno, ne bi bilo zloupotreba i prelivanja iz javnog u privatno. To što sadašnje zloupotrebe i prelivanje iz javnog u privatno praktično omogućavaju da sutra sve bude privatno, desne aktere nimalo ne uzbuđuje. Oni samo ponavljaju da dok postoji država, ona je kriva za sve što je loše, a neoliberalizam može preuzeti krivicu tek kada se u neoliberalna budućnosti ostvari.
Dakle, dok je na levoj strani neoliberalizam sinonim za lošu sadašnjost u kojoj sistem radi u korist male grupe privilegovanih, na desnoj strani je neoliberalizamidealna budućnost u kojoj neće biti intervencije države u privredi. Za jedne je neoliberalizam simbol onoga što danas postoji i ne valja pa preferiraju institucionalni optimalni odnos državnog i privatnog bez korupcije, a za druge je neoliberalizam simbol onoga što još ne postoji, ali valja, a zamišlja se kao minimum države i odsustvo države u privredi.
Ovde bi analiza ova dva pojma morala da ode dalje od svrhe ovog teksta. Da ne bismo otišli u tom pravcu, odgovorićemo još samo na pitanje kako to da između ove leve i desne strane nema skoro nikakve interakcije, čak po pravilu vlada potpuno nerazumevanje. Sećam se da sam, na twitteru valjda, pročitao nečiji stav od pre nekoliko godina, da on, čim vidi da se u nekom tekstu pominje „neoliberalizam“, prestaje da čita tekst. Ovo je naravno, stav koji je karakterističan za desnu stranu naše nepostojeće debate, pošto je na levoj strani „neoliberalno“ sasvim uobičajen termin.
Već smo rekli da naše desne aktere, levičari često imaju običaj da označavaju kao „neoliberale“ – i sam to često činim. S druge strane, ovi „neoliberali“ izbegavaju sebe da tako zovu, ne vole specijalno termin „neoliberalizam“, smatraju ga pežorativnim ili uvredljivim ili nepotrebnim, pošto je za njih neoliberalizam isto što i liberalizam.
Više vole da budu označeni kao liberali, nego kao neoliberali i smatraju da su razlike između Adama Smita, Hazlita, Fridmana i Ejn Rend zanemarljive. Ako već moraju da prihvate neoliberalizam kao termin, onda mu daju „desno“ značenje koje smo gore opisali i koje je radije pozitivno nego negativno.
To je sve ok, normalno je da ljudi imaju različite pojmove. Međutim, pošto je to normalno i često, onda bi trebalo da je normalno i da se ovi različiti pojmovi upoznaju i da se debata može odvijati i pored različitog shvatanja pojmova.
To se kod nas, međutim, nikada ne dešava.
Naši neoliberali razvili su čitav niz strategija za sprečavanje pojavljivanja levog pojma neoliberalizma u diskursu (skoro sve ove strategije mogu se naći u postu „
Šta je neoliberalizam?“ na blogu Tržišno rešenje).
Tri su najglavnije:
- Možete da tvrdite da je levi pojam neoliberalizma neobičan, odnosno, da nije standardan, i da stalno tražite da se rasprava nastavi u odnosu na vaš desni pojam. Praktično, u okviru ove strategije vi tvrdite dane razumete šta vaš oponent tvrdi i da je „neoliberalizam“ nešto drugo, ono što vi podrazumevate (to je, po pravilu, naše značenje 2). Ovaj argument se često dupunjuje, ponešto komičnom, a i netačnom, tvrdnjom da na wikipediji neoliberalizam nije definisan na način 1. Ova strategija je neproduktivna za debatu, zbog toga što je različitost jezika zapravo posledica različitosti teorija kojima se objašnjava stvarnost, a različitost teorija je uvek poželjna i verovatno prodkuktivna.
- Pošto odbijete da neoliberalizam može biti shvaćen drugačije nego na desni način, odmah prelazite na tvrdnju da on kod nas ne postoji i da se zbog toga ne može uzimati kao faktor u objašnjavanju i raspravi o sadašnjem stanju.
- Ako treba nešto dodati izbegavanju debate na prva dva načina, možete upotrebiti i treći način, koji je jedan od oblika ad hominem argumenta. Pošto je kod nas pojam „neoliberalizam“ više poznat preko upotrebe u desnom nego u levom diskursu, možete oponenta naprosto optužiti da je nacionalista koji se ne razume u ekonomiju, sanja ujedinjenje sa Rusijom, a neoliberalizam, kao ideologiju privatizacije, ne voli samo zato što on podržava prodaju domaćih preduzeća stranim – zapadnim – neprijateljima. Alternativno, možete tvrditi da je „neoliberalizam“ u levom diskursu oznaka za „sve“, odnosno, da mu nije dato precizno značenje. Ovo je naravno, specifičan slučaj zamene teza.
Kada se sve ove strategije efikasno primene, kao što se kod nas po pravilu radi, debata o neoliberalizmu, shvaćenom bilo na način 1, bilo na način 2, izostaje.
To za posledicu ima da kao društvo već drugu deceniju težimo „strukturnim reformama“ koje uvek podrazumevaju privatizacije, „rezanja“ javnog sektora i javne potrošnje, stezanje kaiša i „mere štednje“, a da praktično o svemu tom nema javne debate.
Jedino što postoji je javna propaganda „reformi“.
Mislite o tome kada sledeći put čujete: „Neoliberalizam ne postoji“.
