Porodična penzija je važan oblik socijalne zaštite za osobe koje nakon smrti člana porodice ostaju materijalno ugrožene. Međutim, dobijanjem ove penzije gube pravo na stalno zaposlenje, jer se u tom slučaju penzija oduzima – što paradoksalno otežava život primalaca, jer često ostaju "osuđeni" na niska primanja.
“Ne znam više kud ću ni kako ću, ovako ću psihički da odem”, govori za Nova.rs S. J. (60), žena iz Kraljeva koja svakog meseca preživljava sa manje od 12.000 porodične penzije, koja joj je ostala nakon smrti supruga.
Zakon o penzionom i invalidskom osiguranju ne dozvoljava joj da nađe stalan posao, jer bi se onda prekinula isplata penzije, koja joj je za sada jedini sigurni izvor prihoda. U Kraljevu je jako teško naći “stabilno” zaposlenje, zbog kojeg bi se S. J. odrekla porodične penzije. Zapravo, to je gotovo nemoguće za ženu koja je u njenim godinama. Ona je želela da ostane anonimna jer se plaši da će i to malo novca izgubiti, ili da niko neće hteti da je primi da radi, makar na privremene, sezonske poslove.
Pravo na porodičnu penziju osmišljeno je tako da olakša život osobama koje su izgubile one najbliže, a čija je zarada bila važna za njihov normalan život. Na ovaj vid socijalne pomoći pravo imaju članovi porodice umrlog osiguranika koji je navršio najmanje pet godina staža ili je ispunio uslove za starosnu, prevremenu starosnu penziju ili invalidsku penziju. Ovo pravo imaju i članovi porodice preminule osobe koja je već bila korisnik nekog od ovih vidova penzije.
Udovica umrlog stiče pravo na porodičnu penziju ukoliko je navršila 53 godine života, odnosno 58 godina života ukoliko se radi o udovcu. Dete preminulog prima penziju do 15 godine, odnosno do 20. ako pohađa srednju, ili 26. godine ukoliko pohađa fakultet ili višu školu.
Pravilo koje je Kraljevčanki S.J. učinilo život izuzetno teškim je činjenica da se isplata porodične penzije obustavlja ukoliko osoba stupi u radni odnos. Dozvoljeno joj je samo da radi po ugovoru o delu ili autorskom ugovoru, s tim da zarada na tom poslu mora biti niža od iznosa najniže osnovice u osiguranju zaposlenih, odnosno od minimalne zarade. Taj iznos je trenutno 25.801 dinar.
Muž S. J. je imao 30 godina i 11 meseci radnog staža u propaloj kraljevačkoj fabrici “Magnohrom”. On je umro 9. jula 2017, godinu dana pre nego što je trebalo da napuni 65. godina i da ode u penziju. Od njegove penzije, koja sama po sebi nije bila visoka, uprkos dugogodišnjem mukotrpnom radu, supruga je dobila 70 posto, što je tih nepunih 12.000.
S.J. nam govori kako ne može da shvati kako su porodične penzije toliko male.
“Mi smo pre 30 godina došli sa Kosova, muž je sve poznavao, jer je radio sa puno naroda, a ja sam radila privatno, imam nekih 15 godina radnog staža, ali nemam godine da ostvarim godine za svoju penziju”, govori ona.
Sada se našla u bezizlaznoj situaciji – osuđena je na nisku penziju koja mora da joj pokrije ceo mesec, jer joj je uglavnom jedini izvor zarade. Zato je u stalnoj potrazi za nekim “poslićem”.
Jedinu pomoć dobija od dece, koja žive daleko.
“Imam dve ćerke, one mi sa sela donesu namirnice, krompir, ponešto tako… Jedna ima dvoje dece, ona mi pruži koji dinar, ali ne može, ima i ona porodicu koja živi od njene plate”, objašnjava nam S.J.
Pored svih finansijskih poteškoća, i zdravlje joj se pogoršava. Govori nam da ima problem sa venama zbog kojeg jedva stoji na nogama. Svako novo sutra za nju je neizvesno – ne zna da li će se probuditi u mraku, bez televizije koja joj je često jedini vid opuštanja i nekakve zabave, u hladnoj sobi, sama, zbog neplaćenih računa – jer su tih bednih 12.000 tog meseca otišli na neke druge životne potrebštine.
Slučaj S.J. nije usamljen, a država previđa činjenicu da su porodične penzije uglavnom niske i da nikako ne mogu da budu dovoljne za život bez dodatne zarade, posebno za starije osobe kojima su deca odrasla i koje su ostale same, a koje inače imaju male šanse za neko stalno zaposlenje, čak i da im je zakonom dozvoljeno.
Setimo se i da su te osobe u godinama u kojim im nije lako da obavljaju nadničarkse poslove, koji uglavnom zahtevaju fizičku snagu. A od nečega se mora preživljavati – život lako postane računanje svakog dinara, brojanje svakog zalogaja, i tako svaki dan – “od prvog do prvog”.
