Organizacije penzionera između vere i nevere, vlast glumi Robina Huda

Različite organizacije penzionera različito „čuju“ obećanja vlade. Neki polažu nadu unikad veće penzije već od 2016. godine, neki veruju u povećanje najmanjih penzija, neki čekaju odluke Ustavnog suda o ranijim odlukama vlade… Prim. Penzina: Da li je reforma kada se oduzme onima koji imaju više pa se dodaje onima koji imaju manje? Ili se to ipak zove nekako drugačije?

• Više o povećanju penzija na Penzinu

• Foto iznad: Razglednica sa protesta penzionera (foto galerija)

Najave Aleksandra Vučića, premijera Srbije, da bi najniže penzije pre kraja godine mogle biti „nikad više”, a da bi pri kraju mandata ove vlade i svi ostali penzioneri mogli da računaju sa „nikad većim primanjima”, nisu date u dnevno političke svrhe, smatraju u Savezu penzionera Srbije i Savezu penzionera Vojvodine.

– Važno je da to povećanje bude iz realnih izvora i ne na kratak rok za mesec ili dva, već da se dugoročno obezbedi realan izvor prihoda za dugoročnu redovnu isplatu penzija – kaže Đuro Perić, predsednikSaveza penzionera Srbije.

Razlog da veruje da će para za povećanje najnižih penzija biti, Perić, vidi u činjenici da Fond PIO iz meseca u mesec beleži rast uplata doprinosa, s jedne, a s druge strane, manji je broj onih koji podnose zahtev za penziju, što znači da više njih nastavlja da radi i uplaćuje doprinose.

Osim toga, PIO fond je poprilično smanjio svoje troškove pa su se uštede i tu javile, kaže on i dodaje da ono na čemu vlada mora da poradi je da penzijski fond ne može još dugo da funkcioniše po sistemu protočnog bojlera i da jedan zaposleni „izdržava više od jednog penzionera – moraju se naći dodatni realni izvori iz kojih će se penzije finansirati“ – kaže Perić i dodaje:

– Više puta smo predlagali da se krene s naplatom ekstraprofita kojim bi se punio budžet Srbije, ali do sada takav predlog nije prihvaćen, a penzije se i dalje dotiraju iz budžeta s više od 40 procenata. To je mnogo.

Perić, međutim, ne očekuje da će do povećanja najnižih penzija doći pre početka naredne godine. On očekuje da bi penzije veće od 25.000 dinara, koje su od oktobra umanjene, mogle biti i veće nego što su bile pre smanjenja.

Milan Nenadić, prvi čovek Saveza penzionera Vojvodine, podseća da su penzije u poslednje četiri godine realno pale za 20 procenata, te da je važno da što pre počnu da prate rast cena na malo i vrate se na nivo pre smanjenja:

– U ovom času prosečno učešće penzija u prosečnoj zaradi ispod je 50 procenata. Najniža penzija iznosi 13.228 dinara i prima je oko 450.000 penzionera. Do prosečnog iznosa od 23.150 dinara, penziju prima 1.030.000 penzionera, čija bi primanja po zakonu ubuduće morala da se usklađuju s rastom inflacije.

On veruje u ove najave, o nikad većim penzijama, jer su, kako smatra, u vladi svesni da su penzioneri dali najveći doprinos finansijskom oporavku budžeta zemlje. Ne samo time što su im penzije privremeno umanjene, već i zato što ni pre toga nisu usklađivane s rastom inflacije, a što je po zakonu bilo obavezno.

– Ovo najavljeno povećanje najnižih penzija može biti i kroz jednokratnu pomoć najugroženijima, ali i kroz trajno povećanje najnižih penzija, s tim što kod tih najugroženijih penzionera treba sačuvati solidarni momenat i reći ispod kog nivoa ne smeju da padaju ova primanja, objašnjava Nenadić.

Upitani, kako komentarišu izjave čelnika PUPS-a „da se penzioneri neće parničiti sa svojom državom”, u Udruženju sindikata penzionera Srbije ocenjuju, u najmanju ruku kao ciničnom:

– Oni koji daju takve izjave, a dobro znaju da je ovo Udruženje Ustavnom sudu već podnelo zahtev za ocenu ustavnosti odluke da se penzije veće od 25.000 dinara smanje, zapravo se plaše odluke suda u našu korist. Svesni su da će u tom slučaju država morati da nadoknadi te umanjene penzije i plati sudske troškove za oštećene penzionere, kaže Žika Tešić iz ovog udruženja za Politiku.

Ne zaboravimo i one „penzionere“ koji imaju razloga da slave

U nedelju, 10. maja 2015. godine, Partija ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS)proslavila je 10 godina postojanja (i bezmalo toliko u vlasti – prim. Penzina). Tim povodom, predsednik partije Milan Krkobabić poručio je: „PUPS je dosledan u stavu da pruži podršku novom, hrabrom konceptu premijera Aleksandra Vučića za dugoročnu stabilnost čiji je garant država“…

Milan Krkobabić, predsednik PUPS-a, i sin osnivača partije Jovana Krkobabića naglasio je:

– PUPS nije dao podršku SNS, jer joj podrška nije potrebna, nego je dao podršku kratkoročnim merama koje će kao krajnji efekat imati pokretanje privrede i ekonomsko ozdravljenje zemlje. PUPS ostaje pri ranije definisanom stavu da penzije prate plate u javnom sektoru, i u slučaju da padaju i u slučaju da rastu i da na smanjenje penzija gledaju kao na privremeni solidarni porez koji će pomoći da zemlja stane na noge.

– Ako se bojite rasta penzija, nemojte da „divljate“ sa platama u javnom sektoru – rekao je Krkobabić.

• RTS: „Da možda ne“ o posledicama smanjenja penzija (video)

Na svečanosti u centru „Sava“, prisustvovali su i premijer Srbije Aleksandar Vučić i lideri koalicionih partnera PUPS-a – Ivica Dačić (Socijalistička partija Srbije) i Dragan Marković Palma (Jedinstvena Srbija).

– Prošlo je 10 godina od kada je u Vrnjačkoj banji odlučeno da se formira PUPS. Tada je bauk kružio jugoistočnom Evropom i Srbijom, bauk apokalipitičke dileme – da li će biti penzija ili ih neće biti. Bilo je to stravično pitanje na koje je neko morao da odgovori, a to je bio osnivač PUPS Jovan Krkobabić – kazao je sin pokojnog političara Milan Krkobabić.

Krkobabić je rekao i da vrednosni stavovi PUPS-a ostali isti – da penzije prate plate i danema viška radnika nego manjka posla, a ključni ideal i ključna misao vodilja ove partije jesocijalna država.

Na svečanosti je najavljeno i povećanje penzija do kraja mandata vlade, ali na tu temu više u ranijoj vesti Penzina na linku ovde.

-PREMA INFORMACIJAMA KOJE NAM JE DOSTAVIO ČLAN PUPS-A  NA GLAVNOM ODBORU JE PRISUSTVOVALO 196 DELEGATA A OD TOGA PREKO 45 DELEGATA IZ BEOGRADA-ŠTO BI ZNAČILO DA JE KVORUM DOVEDEN U PITANJE.DALI JE TO TIHI BOJKOT I ISKAZIVANJE SA NE SLAGANJEM RUKOVODSTVA,POKAZAĆE VREME KOJE NEUMITNO ISTIČE.

Penzijski sistemi država bivše SFRJ – sličnosti i razlike

Proteklih 25 godina od raspada SFR Jugoslavije bio je kratak period da bi se desile revolucionarne promene u penzijskim sistemima nekadašnjih republika a sadašnjih država. Ipak, pored brojnih sličnosti pobrojanih u tekstu, neke razlike postoje…

Zijad Krnjić, direktor Federalnog zavoda za penzijsko i invalidsko osiguranje BiH (FZ MIO/PIO) od 2010. godine do danas*, u prezentaciji pod naslovom „Komparativna analiza penzijskih sistema u državama nastalim iz bivše SFRJ sa ekonomskog aspekta“, navodi nekoliko parametara, sličnosti i razlika penzijskih sistema pomenutih država. Penzin prenosi nekoliko izvoda iz ove prezentacije (*nažalost, nije nam poznata tačna godina nastanka prezentacije pa neki podaci u njoj mogu biti nešto drugačiji danas).

Komparativna analiza penzijskih sistema u državama nastalim iz bivše SFRJ sa ekonomskog aspekta

Krnjić navodi da su prava iz oblasti penzijskog i invalidskog osiguranja (PIO) u državama nastalim iz bivše SFRJ u većoj meri ista. Nešto duži spisak prava, za naknade invalidima i dobitnicima Partizanske spomenice, imaju Srbija, Makedonija i Crna Gora.

Sve države nastale iz bivše SFRJ razvile su različite modele usklađivanja penzija, i to u odnosu na dva parametra: rast cena i rast prosečne plate.

Srbija i Federacija Bosne i Hercegovine (FBiH) nemaju zakonom utvrđenu obavezu i model usklađivanja penzija.

– U FBiH je model utvrđivanja penzija zakonom definisan, prema iznosu prikupljenih sredstava od doprinosa, koji u praksi ne poštujemo jer su raznim propisima utvrđeni novi korisnici sa drugačijim utvrđivanjem prava, tako da bi bilo sociološki neodrživo obračunavati pojedina prava na različit način – piše Krnjić, i dodaje:

– Taj model u FBiH je omogućio ekonomsku stabilnost penzijskog sistema na teret visine penzija.

U Sloveniji, Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori kroz fondove penzijskog i invalidskog osiguranja isplaćuju se još neka prava osim prava na penziju.

U većini država je procenat invalidskih penzija u odnosu na ukupne znatno iznad proseka u EU od 10%, dok je on u nekim dupliran: u Srbiji 18,60%, FBiH 20%, Republici Srpskoj (RS) 16%, Crnoj Gori 26% a u Hrvatskoj 24,70%.

Razlike u visini prosečne penzije su znatne, a odnos učešća prosečne penzije u prosečnoj plati u državama bivše SFRJ je sledeći:

• penzija iznad 50% plate – Slovenija (56,60%), Crna Gora (55,51%) i Makedonija (57,17%)
• penzija ispod 50% plate – Srbija (46,30%), Hrvatska (40,00%), BiH-RS (40,80%), BiH-FBiH (44,40%).

Ti procenti veoma precizno oslikavaju socijalnu osetljivost društava u ovim državama u periodu koji je iza nas, zaključuje Krnjić.

Učešće doprinosa u prilivima fondova se kreće uglavnom u širokom rasponu od 53 do 88%:

• najniže u Makedoniji 53,4%, Srbiji 58% i Hrvatskoj 61%
• u Sloveniji i Crnoj Gori nešto više – oko 66%, odnosno 70%
• u Bosni i Hercegovini ubedljivo najviše: RS 78,4%, a u FBiH čak 88%.
• *razliku sredstava do 100% namiruju budžeti iz poreznih prihoda.

Odnos broja zaposlenih i broja penzionera primarno pokazuje trenutno ekonomsko stanje u ovim državama. Posmatrajući ovaj parametar može se reći da su sve države nastale iz bivše SFRJ u ekonomskoj krizi, neke manje neke više:

– Ako ih poredimo sa državama EU gde je taj odnos oko 1,8, pa i sa tim odnosom osećaju veliki teret finansiranja penzijskog sistema, slika veličine ekonomske krize je vidljivija – piše Krnjić.

Odnos broja zaposlenih i penzionera država bivše SFRJ:

• BiH RS 1,12
• BiH FBiH 1,14
• Hrvatska 1,14
• Slovenija 1,38
• Srbija 1,42
• Crna Gora 1,56
• Makedonija 1,8.

Prosečne penzije znatno su više u ovim državama u kojima je njihovo učešće u BDP-u više, i to u većem procentu nego što je razmera procenata učešća u BDP-u.

Stope doprinosa za PIO u državama nastalim iz bivše SFRJ:

• Slovenija – 15,50 % zaposleni i 8,85% poslodavac
• Hrvatska – iz plaće zaposlenika I stup 15% II stup 5%
• Srbija – 14% zaposleni i 12% poslodavac
• BiH-RS – 18,50 % poslodavac
• BiH-FBiH – 17% obveznik i 6% poslodavac
• Makedonija – 18,00%
• Crna Gora – 15% zaposleni i 5,50 % poslodavac

Iz svega navedeno jasno se vidi da:

• države bivše SFR Jugoslavije imaju gotovo iste penzijske sisteme, dakle, da je 20 godina malo da bi se takvi sistemi suštinski reformisali
• po pojedinim parametrima nastala su relativno značajna odstupanja, koja se „peglaju“ ili u visini penzija ili u finansiranju rashoda za penzije.

Sličnosti penzijskih sistema u državama bivše SFRJ

Svi sistemi bazirani su na međugeneracijskoj solidarnosti, što znači da generacija koja je zaposlena, kroz doprinos za PIO, a delimično i poreze, finansira penzije generaciji kojoj je istekao radni vek.

Jedino je Hrvatska ušla, delimično, u izgradnju sistema „kapitalizirajuće štednje“, odvajajući deo doprinosa u tzv. drugi stub, ali od tog modela samo ima „grdne“ probleme,

Način utvrđivanja prava i visine prava je kod svih gotovo identičan, i zasniva se na godinama penzijskog staža i visini isplaćenih plata.

Sve države imaju slične probleme u devijaciji sistema kao što sunadprosečno visok broj invalidskih penzija, delimično kao posledica ratova 90-ih, a delimično kao posledica nedovršenosti institucija za primenu zakona koje zbog toga imaju preveliku „propusnost“ za devijacije.

Sve države imaju, osim Makedonije, izuzetno loš odnos, u odnosu na evropski prosek, broja penzionera i broja zaposlenih, što se može kvalifikovati kao produkt permanentne ekonomske kriza nastale kao posledica tranzicije iz socijalističkog, u sistem kapitalističke ekonomije.

Razlike penzijskih sistema u državama bivše SFRJ

Odnosi u visini prosečne penzije su se značajno povećali u odnosu na period zajedničke države, tako da su oni danas, npr, između Slovenije, koja ima najveći prosek, i Makedonije i Bosne i Hercegovine je skoro 3:1.

Odnos između broja penzionera i broja zaposlenih nije u korelaciji sa sa ekonomskom razvijenosti, što je pojava interesantna za posebno istraživanje, i veoma je različit, od 1,8:1 u Makedoniji, 1,38:1 u Sloveniji, do oko 1,14:1 u Hrvatskoj i BiH entitetima.

Visina stopa doprinosa je dosta različita, najniža u Makedoniji a najviša u Sloveniji, dok je kod ostalih približno oko 20% iz bruto iznosa plate.

Sufinansiranje penzija iz budžeta, tj. iz poreznih prihoda, veoma je različito: od 47% u Makedoniji, preko 40% u Hrvatskoj i Srbiji, do najnižeg u BiH entitetima – od 16% u RS do 12% u FBiH.

Učešde sredstava za isplatu penzija u BDP-u se takođe značajno razlikuje, od 13,70% u Srbiji, 11,72% u Sloveniji, do 9,96% u FBiH i 7,90% u Makedoniji.

Penzijski sistemi Bosne i Hercegovine – Federacija i Republika Srpska

Krnjić u zaključku iznosi i nekoliko osnovnih primedbi o sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja u BiH:

„Razmatrajući penzijski sistem u Bosni i Hercegovini, u oba entiteta, u odnosu na ostale mogu se iskazati sledeće prognoze za bližu i srednju budućnost:

• penzije su u Bosni i Hercegovini nesrazmerno niske i vrlo brzo će morati rasti
• učešće sredstava za isplatu u BDP-u će rasti
• prethodno dvoje će biti moguće postići kroz rast stope doprinosa za PIO, ili kroz zadržavanje stope a povećanje sufinansiranja penzija iz poreskih prihoda
• reforme penzijskog sistema će se morati veoma brzo desiti i to u pravcu pooštravanja uslova za penzionisanje, veću pravdenost u rasponima penzija i, eventualno zaživljavanje dobrovoljnog dopunskog penzijskog osiguranja.

Do prelaza iz sistema međugeneracijske solidarnosti u sistem kapitalizirajuće štednje neće dodi u narednih bar 2-3 decenije, jer ekonomski nivo koji imamo, i na koji realno možemo doći, to ne može izdražati, zaključuje Krnjić.

Celu prezentaciju možete videti ovde (.pdf).

Privatne penzije povećale bi deficit Fonda PIO

Uvođenje takozvanog drugog stuba penzijske štednje za sada nije prihvatljiv, jer bi se time povećao deficit u PIO fondu, piše Politika…

Nedavna izjava ministra finansija Dušana Vujovića, da se razmišlja o uvođenju takozvanog drugog stuba penzijskog osiguranja, odnosno o obaveznoj uplati doprinosa na lični račun zaposlenog, što bi trebalo da dovede do stabilizacije ukupnog penzijskog sistema, izazvala je velike polemike u našoj javnosti.

• Više o drugom stubu penzija na Penzinu

Ministar Vujović smatra da je sadašnji penzijski sistem neodrživ, a da bi drugi stub, odnosno obavezna uplata doprinosa na račun zaposlenih, motivisala buduće penzionere da štede ulažući više u sebe. Time bi se, kako veruje, pomoglo sređivanju nezavidne finansijske situacije u sadašnjem penzijskom fondu kome država mora za redovne isplate penzija da doturi bar 45 odsto para.

Drugi stub podrazumeva obavezno penzijsko osiguranje u privatne penzijske fondove. To suštinski znači da se obavezno (po zakonskoj prinudi), deo doprinosa za PIO preusmerava, te da se umesto u javni uplaćuje u privatne penzijske fondove, na individualne štedne račune.

– Drugi stub nije opcija koja je prihvatljiva za Srbiju u bližoj budućnosti, jer bi to danas značilo povećanje deficitau PIO fondu i na kraju bi se stvarao pritisak da se dalje smanjuju penzije – kaže u razgovoru za „Politiku”,Gordana Matković, bivši ministar rada, u čije vreme se 2001. godine, takođe govorilo o uvođenju tog drugog stuba.

Svojevremeno je Svetska banka sugerisala svim zemljama u tranziciji prelazak sa jednog na tri stuba penzijskog osiguranja, gde bi treći bio dobrovoljno lično uplaćivanje građana na svoje penzione račune. Većina zemalja je donela odluku da transformiše svoje sisteme u tom pravcu. Pored drugog stuba, koje inicijalno nisu uvele samo Slovenija, Češka i Srbija, sve zemlje (pa i Srbija) uvele su takozvani treći stub, dobrovoljno penzijsko osiguranje u privatnim penzijskim fondovima, objašnjava ona.

– Nismo prihvatili uvođenje drugog stuba, jer smo ocenili da je tranzicioni trošak suviše visok i da bi primarno morali da ga snose penzioneri, čije su penzije ionako bile male. I tada je naravno postojao veliki deficit i eksplicitan i u vidu duga (zaostale neisplaćene penzije po odluci Ustavnog suda, tromesečno kašnjenje) – kaže bivša ministarka Gordana Matković.

Postavljalo se i pitanje u šta će ti privatni fondovi da ulažu, a da to može da bude sigurna investicija, koja neće da prokocka ušteđevinu za starost, podseća Matkovićeva:

– Problemi se javljaju i usled selektivnih intervencija države u javnom i privatnom sektoru, pa su, na primer, u Hrvatskoj penzije iz mešovitog sistema (prvi i drugi stub) manje od onih koje se isplaćuju samo iz državnog PIO fonda. Zato se tamo već vodi javna polemika o ukidanju obaveznog privatnog osiguranja.

– Ugrožen je standard u apsolutnom smislu, pogotovo ako imamo u vidu činjenicu da tri četvrtine penzionera (uključujući porodične i poljoprivredne penzionere) prima manje ispod proseka od 24.000 dinara – kaže Matkovićeva, i zaključuje:

– Kao i 2001. godine i danas je veliko pitanje u šta bi privatni penzijski fondovi ulagali sredstva koja prikupe. Ako je sudeći po ulaganjima dobrovoljnih penzijskih fondova, čiji je najveći deo imovine u državnim hartijama od vrednosti (više od 84 odsto) ispada da bi se uvođenjem drugog stuba uveo samo još jedan skup posrednik između države i PIO fonda.

• Škotska: Kad penzioni fondovi ulažu u vojnu industriju

---

Mađarska i Bugarska uvele pa ukinule drugi stub

Upitana kakva su iskustva zemalja u regionu i EU, ona kaže, da su u međuvremenu od drugog stuba odustale i pojedine zemlje koje su ga uvele (Mađarska i Bugarska trajno, a Estonija privremeno).

Sve ostale zemlje su ga sasekle kroz smanjenje stope doprinosa za obavezno privatno penzijsko osiguranje (Poljska, Rumunija, Letonija, Litvanija, Slovačka), piše Jasna Petrović-Stojanović u listu Politika.

Podelite:

Srbija

Radnici postali nezaštićeno roblje osionih tranzicionih poslodavaca

• Printajte
• Komentirajte
• Podijelite
• Objavite

Nekadašnji pogon "Zastave Arms", ilustrativna fotografija, 2013.

• 

Branka Trivić

01.05.2015

Novim Zakonom o radu, usvojenim u Srbiji prošle godine po hitnom postupku, bitno su umanjena dotadašnja prava i beneficije radnika. Iakoje ni prethodni zakon nije sprečavao, novi zakon radikalno je povećao eksploataciju radnika, ostavljajući ih na milost i nemilost osionim tranzicionim poslodavcima, za koje Zakon ne predvidja nikakve sankcije. Sindikalni lideri i sociolozi smatraju da je time civilizacijski časovnik vraćen u doba prvobitne akumulacije kapitala.

Prema novousvojenom zakonu, naknada zbog otkaza dobijenog kao tehnološki višak iznosi minimum zbir trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada kod aktuelnog poslodavca.

Otpremnina zbog odlaska u penziju je dve prosečne plate zaposlenog, a ne tri kao do tada, zaposleni će imati pravo na naknadu za noćni rad od 26 odsto, ali ne i za smenski rad.

Rad na određeno s jedne produžen je na dve godine, a naknada za minuli rad od 0,4 odsto se isplaćuje samo za godine provedene kod aktuelnog poslodavca.

Ono, međutim, što je mnogo ozbiljnije od prethodnih brojčanih pokazatelja, jeste to što su novim zakonom uzurpirana elementarna radnička prava, osvojena još početkom prošlog veka.

Radnici su postali nezaštićeno roblje osionih tranzicionih poslodavaca. Nije im zagarantovano čak ni osmočasovno radno vreme, najveća demokratska tekovina radnog zakonodavstva, podseća Branislav Čanak, lider Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost".

"Povodom 1. Maja rekao sam da je 1. Maj bio borba ‘za tri osmice’. Jedna od ‘osmica’ bila je borba za osam sati rada - dakle, da se smanji sa 10, 11, 12, 13 sati na osam sati dnevno. Sada, samo u Velikoj Britaniji, ima 22 000 ugovora o radu na nula sati rada; znači, za razliku od onoga čemu se pre 119 godina težilo, da se radno vreme smanji na osam sati rada, sada je ukinuto i tih osam sati i ti sada imaš ugovor na nula sati rada" , kaže Čanak, te dodaje:

"To znači da sa ugovorom sediš kod kuće i čekaš gazdu da te zovne, da moraš da dođeš odmah, da odradiš pola sata, tri sata ili dvadeset sati, zavisi koliko mu treba, ali on nikakvu obavezu prema tebi nema dok ne uđeš u njegove prostorije. Tog momenta uključi štopericu i plati ti koliko piše na štoperici. To žele ovdašnji poslodavci. Ja ne znam kakvi su to poslodavci. Iz ugla biznisa ja ne mogu da shvatim kakav je to biznis. Koja je to tržišna ekonomija?! Gde to piše kod Adama Smita, pa sve do danas?! To je podrška nesposobnim poslodavcima da ostvare profit iako nemaju pojma sa ostvarivanjem profita."

I sociološkinja Zagorka Golubović kaže da su novim zakonom radnici postali moderni robovi.

Zagorka Golubović

"Radno vreme je onoliko koliko poslodavac odredi, što znači da može da kaže da je to 24 sata dnevno. Iako je ceo Zakon obesmišljavanje radničkih prava, koja su stečena još u 18. veku, najgora odrednica je to što ne postoji više definicija radnog vremena. Radno vreme, to doslovno tako u Zakonu piše, odlučuje poslodavac, prema svojim potrebama. To može da bude i od ujutru do uveče. Onda kad je bilo osmočasovno radno vreme, nisu plaćali prekovremeni rad kad radnici ostanu duže, a sad pogotovu ništa ne plaćaju i mogu da ih zadrža koliko hoće. Nema više pojmova ‘radno vreme’ i ‘prekovremeni rad’ ", objašnjava Zagorka Golubović.

Branislav Čanak, međutim, otkriva da strani poslodavci u Srbiji, zarad kojih je aktuelna srpska vlast usvojila ovakav zakon neće da ga primenjuju jer drastično obespravljuje radnike, što je, kaže, najbolji dokaz da nisu tačne tvrdnje vlasti da će novo radno zakonodavstvo privući strane investitore.

"Mi smo slučajno saznali da se u 15 firmi, od čega je jedna naša, a 14 stranih, sve normalno primenjuje kao da nema novog zakona o radu, a obrazloženje je uvek isto - ne želimo da izgubimo kvalitetnu radnu snagu. Dakle, oni su preko kolektivnog ugovora potpuno zaobišli novi zakon o radu. To je najbolji odgovor da ti ljudi radi kojih je i pravljen, takav zakon ne žele. A onda ostaje da vidimo za koga je u stvari usvojen taj zakon. Ko to traži dodatne izmene i nova pogoršanja? To je Unija poslodavaca Srbije, za koju ja ne znam ni čemu služi ni da li stvarno ima članove. Njima je ovo malo, pa idu dalje - traže da se ukine naplata troškova za dolazak i odlazak sa posla, da se ukine topli obrok, da ako ja uzmem pola sata da od kuće donesem nešto, tih pola sata neće mi platiti. To je čak i iz ugla biznisa potpuno blesavo!", ističe Branislav Čanak.

Branislav Čanak

Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca, čak kaže - pa, neka dođe biciklom ako nema auto. A, kako ću ja da mu radim sledećih osam sati ako sam, recimo, iz Pančeva došao u Beograd biciklom?! Da li sam ja u stanju da radim ili nek’ mi spremi krevet da legnem da odremam?!", ogorčen je Čanak, koji zaključuje da je zakon pravljen po nalogu "ovih novonastalih poslodavaca koji su izronili iz mraka tranzicije i privatizacije".

Zakon nabraja više od trideset prekršaja zbog kojih radnik može dobiti otkaz, a u jednoj njegovoj odredbi stoji čak i to da "zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca..."

Na drugoj strani, ukoliko poslodavac ne isplaćuje radnicima plate i doprinose, njihova jedina mogućnost je da ga tuže, što u zemlji Srbiji traje godinama, često i više od četvrt veka. Statistika kaže da u Srbiji samo 17 odsto privatnih poslodavaca redovno, u dan, isplaćuje plate zaposlenima. Otuda cinično zvuči izjava savetnika u Ministarstvu za rad Dušana Petrovića da bi zaposleni trebalo više da koriste mogućnost iz Zakona o radu da pred sudom naplate svoje zarade. A šta do presude da jedu - kolače? I hoće li ih posle nje poslodavac zadržati?

Zakon je, dakle, poslodavcima dao neograničena ovlašćenja u pogledu tretiranja i otpuštanja radnika i onemogućio pravno definisanu borbu na pritužbe zaposlenih, prepoznala je odmah po donošenju novog zakona Zagorka Golubović.

"U prvobitnoj akumulaciji kapitala koliko-toliko se računalo na neko ograničeno radno vreme, a ovde sad toga nema i nemaš kome da se žališ. A, ako se žališ, zakon kaže da ako radnik dođe u konflikt sa poslodavcem, ovaj ima pravo da ga otpusti i uzme drugog koji će ispunjavati njegove naloge", pojašnjava Golubović.

Zagorka Golubović zaključuje da je novousvojenim srpskim radnim zakonodavstvom civilizacijsko klatno vraćeno u 17. vek i da je obespravljenost radnika gora nego što je bila u vreme prvobitne akumulacije kapitala. Vratio se, kaže, problem eksploatacije rada u brutalno ogoljenom vidu.

---

Branka Trivić

trivicb@yahoo.com

Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. godine. Iste godine dobila otkaz od miloševićevskog rukovodstva te kuće, zbog aktivnosti u Nezavisnom sindikatu RTB i nepristajanja na režimsku ratno-huškačku propagandu. Za Radio Slobodna Evropa radi od decembra 1993. godine.

Penzioneri na ivici egzistencije: Manje se jede, manje se kupuju lekovi

• Printajte
• Komentirajte
• Podijelite
• Objavite

Protest penzionera u Beogradu

• 

Branko Vučković

11.05.2015

Od 42.359 kragujevačkih penzionera smanjenje prinadležnosti za 10 odsto pogodilo je 26.702 umirovljenika, čija je prosečna penzija nešto iznad 27.000 dinara.

Najmanje penzije iznose samo 5.000 dinara, a 5.200 kragujevačkih penzionera prima manje od 13.170 dinara mesečno.

U takvoj situaciji najstarijim Kragujevčanima ne preostaje ništa drugo nego da štede na hrani i lekovima.

Ratko Tomašević, predsednik kragujevačkog Udruženja penzionerakaže za Radio Slobodna Evropa da se od prosečne penzije ne može živeti, ali da se penzioneri snalaze štedeći na sebi kako bi odvojili nešto novca za mlađe članove porodice.

„Manje se jede, manje se kupuje odeća i obuća, manje se kupuju lekovi... U stvari, štedi se na sebi da bi se pomogla druga i treća generacija“, kaže Tomašević.

Naš sagovornik dodaje da je jedino pozitivno u vezi sa penzijama što one redovno stižu 10. i 25. u mesecu i da je „to značajno i za ostale članove porodice, a ne samo za penzionere“.

A koliko se teško živi od penzija najbolje ilustruje slika koja se upravo tih datuma može videti u jutarnjim časovima ispred karagujevačkih banaka gde penzioneri u redovima čekaju isplatu.

Kako žive penzioneri

• Redoslijed
• Preuzmite

Najmanje penzije iznose samo 5.000 dinara i to su porodične i poljoprivredne penzije, a 5.200 kragujevačkih penzionera prima manje od 13.170 dinara mesečno. Zbog toga je jedna od prioritetnih aktivnosti kragujevačkog udruženja penzionera upravo pomoć tom delu populacije.

„To je najugroženija kategorija penzionera kojima Udruženje pokušava da pomogne na razne načine. Nedavno smo podelili 430 paketa pomoći u hraani i hemijskim sredstvima, 295 penzionera godišnje besplatno šaljemo u 25 banja u Srbiji, a dajemo i pozajmice u iznosu od 10.000 do 20.000 bez kamate“, kaže Tomašević.

---

Branko Vučković

evropa@sbb.co.yu

Novinarsku karijeru započeo u Kragujevcu kao dopisnik "Večernjih novosti" i kasnije "Dnevnog telegrafa". Pre raspada bivše Jugoslavije objavljivao tekstove u zagrebačkim, skopskim i sarajevskim štampanim medijima. Od početka 1997. do kraja 2014. godine, radi u Radio televiziji Kragujevac, kao urednik, direktor programa, menadžer programa i zamenik direktora

parodija njuz neta