Samo 4.345 vojnih penzionera odustalo od tužbe

Država je pripremila novac za isplatu duga za oko 57.000 veterana, ali ih se prijavilo daleko manje. Udruženja podsećaju da preko suda sa kamatom i troškovima može da se naplati i više od onoga što država nudi kao „prebijanje“ duga pišu Večernje novosti…

Na adresu Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje za nešto više od mesec dana zahtev za potpisivanje ugovora o vansudskom poravnanju podnelo je oko 30.000 vojnih penzionera i njihovih naslednika. Od ovog broja 4.345 je odustalo od tužbe i to dokumentovalo Fondu, tako da će im u januaru biti isplaćen iznos valorizovane razlike za ceo period, od 1. januara 2008. do 31. oktobra ove godine.

Čin podnošenja zahteva znači da će službenici PIO fonda veteranu obračunati iznos duga, ali to ne znači i automatski da će oni odustati od tužbe.

Prosečan iznos valorizovane razlike koja će se isplatiti u januaru 2016. je 305.000 dinara i on je direktno uslovljen visinom penzije i dužinom perioda za koji se preračunava.

U PIO fondu tvrde da se valorizacija duga radi za ceo period pripadajuće razlike u skladu sa zaključkom Vlade o usklađivanju vojnih penzija.

– To znači da će se za penzije uvećane za 4,21 odsto od 1. januara 2008, primenjivati procenat usklađivanja od 6,57 procenata – kažu u PIO. – Na ovaj način obezbeđuje se ukupno usklađivanje penzija od 11,06 odsto, što je identično procentu usklađivanja koji su imali civilni penzioneri po Zakonu o PIO. Posle obračuna pripadajuće valorizovane razlike za ceo period, radi se umanjenje za periode prinudne naplate ili za periode iz usvajajuće sudske odluke.

Mile Bjelivuk, pukovnik u penziji iz Beograda, kaže da je ponuđeno rešenje krajnje nepravedno i nezakonito, s obzirom na to da je Vrhovni kasacioni sud postupio mimo stava Ustavnog suda, koji se nije izjašnjavao o vrednosti boda.

Vojni penzioneri koji su odustali od daljeg sudskog spora i nagodili se s državom, nemaju baš mnogo izbora. Nijedan advokat ne želi da se odrekne svoje zarade, pogotovo što sporovi traju godinama. Obično zastupnik dobije pet do 10 odsto od osnovnog duga, plus sudske troškove. Ako su dve strane postigle dogovor o poravnanju na početku, onda bi svaka strana snosila svoj deo troškova, ali najverovatnije da to nisu dogovorili.

– Do ovakvog rešenja se došlo po direktivi izvršne vlasti – kaže Bjelivuk. – PIO fond mi je ponudio za period od sedam godina 441.000 dinara, a ja ću preko suda sa kamatom i sudskim troškovima naplatiti samo za period od tri godine gotovo istu tu sumu. Produžili su rok još 10 dana, ali broj veterana koji će prijaviti neće biti značajno veći.

On naglašava da će se za poravnanje sa Fondom javiti samo oni koji uopšte nisu tužili, nisu protestovali na ulici i tako izbegli maltretiranja. Čak ni mnogi naslednici ne žele da se odreknu sudskog spora, jer će sigurno dobiti više novca.

U Udruženju vojnih penzionera Srbije tvrde da veterani mogu da prihvate ponuđeno poravnanje ili da pokrenu parnicu za preostali deo duga za mesece koji nisu obuhvaćeni pravosnažnom presudom. U prvom slučaju penzionerima će biti isplaćen ponuđeni iznos u januaru 2016. U drugom, naplatiće, po pravosnažnosti presude, glavnicu, zakonsku zateznu kamatu i troškove parničnog postupka za dug iz meseci neobuhvaćenih prethodnom presudom.

Odbornik DS u Skupštini grada Beograda Zoran Alimpić u obraćanju javnosti

O privatizaciji PKB-a , a malo i o BIP-u.

Rasprava o PREDLOGU ODLUKE O IZMENI I DOPUNI ODLUKE O MODELU I METODU ZA SPROVOĐENJE POSTUPKA PRIVATIZACIJE POLJOPRIVREDNE KORPORACIJE BEOGRAD A.D. 22. sednica, 23.oktobar 2015.

Moje kolege, prethodni govornici iz Demokratske stranke, Balša Božović i Danilo Bašić su dosta govorili o ovom pitanju prodaje PKB. Govorili su o značaju PKB, o njegovoj veličini, o strateškom interesu koje on predstavlja za snabdevanje grada Beograda, o potencijalima PKB kao preduzeća koje može uspešno da funkcioniše i kao gradsko preduzeće u vlasništvu Grada.

Objasnili su i ovaj problem koji se pojavio, koji je veoma neobičan i za koji mislim da će u narednom periodu biti potrebno njegovo razjašnjenje, a to je problem uknjižbe zemljišta na Preduzeće, jer je to očigledno namera, iako je sa ove govornice rečeno da se zemljište neće prodavati, a sada je očigledno namera da zemljište postane imovina preduzeća i da „ode“ sa preduzećem. Pokazuje se da još uvek u državi ima ljudi koji ne dozvoljavaju ovakve stvari, koji ne dozvoljavaju ovakvu pljačku, koji se opiru tome.

Katastar je u prvom stepenu odbio da uknjiži to zemljište, ali je Ministarstvo u drugom stepenu to uradilo. Imali smo ranije takve slučajeve, na Zlatiboru, na primer, i pokazalo se da odluka Ministarstva ni tada, kao ni sada, nije bila dobra. O tome smo od prethodnih govornika dosta čuli.

Sada ću se malo više skoncentrisati na samu Odluku. Pomoćnik gradonačelnika, gospodin Milosavljević je obrazlagao samo ovu Odluku, koja je treća po redu izmena i dopuna Odluke o privatizaciji PKB. On je ponovo obrazlagao i samu suštinu privatizacije.

Nemam nameru to da radim. To sam govorio ranije. Znači, ovu Odluku smo dopunjavali i 30. decembra prošle godine, na 12.sednici, pa ponovo 30. jula, na 20.sednici, kada smo doneli Odluku da cena bude 51% procenjene cene vrednosti imovine i da to bude početna cena za prodaju, pa ako to ne prođe, da bude 30%, praktično da se PKB prodaje ispod cene, što je već samo po sebi problematično i zašto bismo tako nešto radili?

Šta se u međuvremenu dogodilo?

Kada smo mi doneli jednu Odluku, pa je promenili i diskutovali o tome, donet je Program privatizacije.

Taj Program privatizacije iako smo ga tražili, nismo videli i ne možemo da ga dobijemo. U Programu privatizacije zapravo piše šta se privatizuje, koliko čega, koja je vrednost. To je Grad dostavio Agenciji za privatizaciju. Agencija za privatizaciju je donela Zaključak o vraćanju na ispravku Programa za prodaju imovine.

Gospodin Milosavljević je vrlo lepo obrazložio i objasnio u svom uvodnom izlaganju zašto za jedan deo imovine, a to je ovo što se zove promenljiva imovina, ne treba da bude početna cena 51% nego 100%. On je to vrlo dobro obrazložio i zaista je to sve logično. Ja samo imam pitanje – zašto od početka niste to tako i uradili? Ako ste sve to tako lepo znali, zašto ste Agenciji za privatizaciju predložili da se i ta promenljiva imovina prodaje za 50% tržišne vrednosti?

Šta je ta promenljiva imovina? To nisu zgrade, zemljište, mašine, kako to ovde piše, već osnovno stado, stoka, zalihe, usevi, osnovna sredstva u pripremi, znači pšenica i kukuruz. To je berzanska roba. Zna se njena cena. Ona ima svoju tržišnu cenu. Zašto bismo to nekome prodavali u pola cene? Zašto bismo tone pšenice ili kukuruza davali nekome u pola cene? Naravno, to treba da prodamo po tržišnoj ceni koja važi.

Znači,ovo je bio pokušaj gde je taj kupac mogao vrlo dobro da prođe, jer je mogao u pola cene da kupi sve to, a onda da izađe na tržište, na berzu i da to proda i da bude „dobar“ 50%!?

Agencija za privatizaciju je Skupštini Grada vratila Program da ga ispravi. Jedna od stvari koju treba ispraviti je i ovo i zato to sada mora da završi na Skupštini.

Pogledajte, Zaključak o vraćanju na ispravku Programa,koji je na pet strana. Tu ima toliko toga što je Agencija našla pogrešno u tom Programu i što se tiče drugih stvari, rokova, namirenje poverilaca, socijalni program, ograničenje odgovornosti, hipoteke, imovina u lizingu. Znači, na pet strana Agencija za privatizaciju ispravlja Program, koji je neko očigledno vrlo amaterski, neprofesionalno i loše pripremio u gradu Beogradu i onda je vraćen kao lošim đacima, na pet strana. Na poslednjoj strani lepo piše „sve gore navedeno potrebno je ispraviti kroz ceo tekst Programa za prodaju imovine“. Znači „sedi – jedan, ne valja ništa“.

To se desilo i zato sada imamo jednu od tih promena koje moramo i na Skupštini da usvojimo. Sada se postavlja pitanje – ko ovo prodaje PKB, a ne ume da napravi ni pristojan program koji će Agencija za privatizaciju da prihvati, a da ne govorimo o tome da su nam oni bukvalno ovde rekli da je neko pokušao da proda poljoprivredne proizvode koji imaju svoju tržišnu cenu po duplo manjoj ceni.

Kao i u slučaju Katastra, izgleda da i u Agenciji za privatizaciju još uvek postoje profesionalci, koji sprečavaju pljačku, koji ne dozvoljavaju da ovo tek tako prođe.

Tu dolazimo na jedno interesantno pitanje – šta se tu sve dogodilo? To ne mogu da znam, ali mogu da pogledam i vidim ovde neke datume. Vrlo je zanimljivo – Agencija za privatizaciju je ovaj Zaključak, koji nam je ovde u prilogu dostavljen donela, odnosno na pečatu piše 02.oktobra. Dakle, i 02. oktobra je donet Zaključak, tako piše.

Zaključke je potpisao ne direktor Agencije za privatizaciju, već direktor Centra za privatizaciju Dragan  Ugrčić, što pretpostavljam da je taj Centar za privatizaciju verovatno neki sastavni organizacioni deo Agencije za privatizaciju. Znači, nije potpisao direktor Agencije.

Veliko je pitanje ko je u tom trenutku uopšte bio direktor Agencije za privatizaciju. Kao što ste verovatno čuli, Vlada Republike Srbije je 06.oktobra smenila direktora Agencije za privatizaciju Ljubomira Šubaru. Da li je on 02.oktobra bio u kapacitetu da ovo donese, da potpiše ili je baš zbog toga smenjen, mada po onome  što smo videli u javnosti nije smenjen zbog PKB, već je smenjen zbog nekog sukoba sa ministrom privrede Željkom Sertićem. Taj sukob je javan. U njemu su i jedan i drugi učestvovali. Držali su konferencije za štampu. Koliko sam video, glavni predmet sukoba nije bio PKB, već „Beogradska industrija piva“.

Problem sa „Beogradskom industrijom piva“, a svi znamo da ako išta dobro može da se funkcioniše u Srbiji i može da se proda, je pivara, naročito Beogradska pivara. Svi smo mi u mladosti pili BIP pivo, u vreme kada nije bila ovakva konkurencija.

Problem je upravo u tome da li BIP treba da dobije novog vlasnika i da postane profitabilan, da nastavi da radi i da radnici imaju posao ili treba da ide u likvidaciju, da se praktično ruši. Volšebno se u tu diskusiju uključio i gradonačelnik, koji je 13.oktobra izjavio – „radi se o jednom lepom delu Grada, koji umesto fabrike može da ima poslovno-stambeni kompleks“. To je rekao gradonačelnik Beograda.

Dakle, potpuno je jasno šta je namera i šta je želja da se BIP sruši, likvidira, fabrika da nestane, radnici da ostanu bez posla, a da se tu gradi još jedan stambeno-poslovni kompleks jer ih nemamo dovoljno, pored onih miliona koji će biti izgrađeni tu, malo nizvodno. Dakle, veza neka očigledno postoji.

Zanimljivo je ko je sada direktor Agencije za privatizaciju, odnosno ko je taj kome će sada Skupština Grada poslati ispravljeni Program i ovu ispravljenu Odluku.

Sada je v.d. direktor predsednik Upravnog odbora Agencije, izvesni Muamer Redžović, protiv koga je Agencija za borbu protiv korupcije već pokrenula nekoliko postupaka jer je njegova privatna firma, u kojoj je suvlasnik „Trgopromet“ imala ugovor sa saradnicima Darka Šarića. To možete da nađete svuda u štampi.

I protiv ovog Ugrčića, koji je potpisao ovo, takođe je Agencija protiv korupcije vodila nekoliko postupaka. Znači, dosadašnji direktor je smenjen, koji je vratio ovo i rekao, „ljudi ovo ovako ne može“, i sada imamo ovu dvojicu. To su sada ljudi koji treba da privatizuju PKB? Ljudi kojima se ozbiljno bavi Agencija za borbu protiv korupcije. To su ljudi koji treba da privatizuju PKB. To je veoma sumnjivo i to treba povezati sa čitavom ovom pričom koju smo čuli i od mojih prethodnih kolega.

Zaista, ova tema je vrlo važna. Žao mi je što nema skoro  nikoga od 15 članova Gradskog veća prisutnog, odnosno imamo samo jednu članicu Gradskog veća i pomoćnika.

Pošto mi je isteklo vreme, pretpostavljam da ćemo imati prilike da o ovome još diskutujemo, pa ćemo onda i da nastavimo. Hvala.

Zoran Alimpić 

Burna rasprava na sednici skupštine opštine Novi Beograd

             Odbornik Petronijević replicira na temu stranačkog zapošljavanja i kršenja zakona

Sednica skupstine opstine Novog Beograda 2015/12/4

Pitanja odbornika Petronijevica upucenim Predsedniku opstine i predsedniku Skupsine opstine Žiki Obrenovicu iz SPS-a

Aleksandar Sapic objasnjava na koji nacin se zaposljavaju partijski kadrovi

	1. и 3. четвртак у месецу од 18 часова
Територија:	МЗ Бежанијска коса, МЗ Ледине

Opštine u Srbiji izdvajaju samo 3% iz budžeta za socijalne usluge

Lokalne samouprave u Srbiji za usluge socijalne zaštite prosečno izdvajaju samo 3% budžeta i svaki treći grad i opština nema strategiju i odluke šta će konkretno finansirati.

Lokalne samouprave u Srbiji za usluge socijalne zaštite prosečno izdvajaju samo 3% budžeta i svaki treći grad i opština nema strategiju i odluke šta će konkretno finansirati, upozorila je 1. decembra sekretarka Odbora za zdravlje i socijalnu politiku Stalne konferencije gradova i opštna (SKGO) Jasmina Tanasić.

Državni sekretar u Ministarstvu rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja Laslo Čikoš rekao je da država mora da smanji javni dug, ali da to ne bude na štetu korisnika socijalnih usluga.

„Idealni model finansiranja socijalnih usluga ne postoji, reč je o prioritetima, a prioriteti se postavljaju strateškim dokumentima. Ako nemate strateški dokument, nemate ni prioritet, dakle sve ide od banalnog poštovanja zakona“, rekla je Jasmina Tanasić za agenciju Beta pre početka sednice Odbora za zdravlje i socijalnu politiku.

Sednici Odbora, pored predstavnika resornih ministarstava, prisustvovalo je i 70 predstavnika iz 46 gradova i opština.

Ona je navela i da jedna trećina opština i gradova nema metodologiju kako obračunava cene i da samo tri odsto lokalnih samouprava ima cenovnik usluga, odnosno zna koliko koja usluga košta.

Državni sekretar u Ministarstvu rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnh pitanja Laslo Čikoš istakao je da država u svim lokalnim samoupravama i dalje finansira domski smeštaj u gerontološkim centrima, smeštaj osoba sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, kao i domski smeštaj dece.

Čikoš je za agenciju Beta naglasio da su sredstva opština i gradova skromna, kao i da je pomoć države nedovoljna, ali da će nastojati da poveća davanja.

„Država mora da smanji javni dug, ali ta smanjenja ne smeju da osećaju korisnici. Naša sredstva su takva da mi trenutno ne razvijamo već održavamo sistem i država mora da potpomaže da svaki naš građanin ima jednaku pomoć“, rekao je državni sekretar.

Pomoćnik sekretara za socijalnu politiku i demografiju Vojvodine Gojko Vujnović istakao je da pokrajina iz svog budžeta izdvaja oko 1% sredstava za socijalnu zaštitu. On je kazao da novih usluga socijalne zaštite nema i da lokalne samouprave u pokrajini veoma teško održavaju usluge koje su počele da se razvijaju kroz projekte, ali su postale ugrožene prestankom finansiranja donatora.

„Mi smo društvo koje stari i pomoć u kući starijim osobama je veoma važna, kao i razvijanje dnevnih boravaka, pružanje pomoći u kući, jer cilj je njihova deinstitucionalizacija, odnosno da se što manje smeštanja u ustanove„, rekao je Vujnović.

Kao primer dobre prakse, on je izdvojio Novi Sad koji je razvio lokalnu uslugu – dnevni boravak maloletnih učinilaca krivičnih dela koji su osuđeni da kaznu izdržavaju u nekoj ustanovi. Prema njegovim rečima, Grad nije hteo da čeka državu i sam je počeo da finansira njihov boravak u ustanovi u kojoj imaju pomoć stručnjaka.

Predsednik opštine Pančevo Saša Pavlov rekao je da taj grad za socijalne usluge izdvaja oko 100 miliona dinara godišnje, što Pančevo čini jednim od socijalno najodgovornijih gradova.

Pavlov je kazao da je posebno ponosan na pomoć školskoj i predškolskoj deci sa invaliditetom kojima je obezbeđen prevoz do škole, kao i obroci.

Izvor: Euractiv

Autonomija: Zapošljavanje starijih u Srbiji – predrasude i izbegavanje zakona (1)

Podelite:

Zakonski propisi ne mogu da iskorene stereotipe i predrasude u našem društvu. Generalni stavovi da su stariji manje produktivni i/ili skloni bolesti, naprosto nisu tačni.

Fotografija iz teksta: Granny, najstarija američka učiteljica

Novosađanin Predrag Z. ima 30 godina radnog staža kao mesar, ali za njega zadovoljavajućeg posla nema. Ovaj čovek star je 53 godine i trenutno radi u velikom srpskom lancu mesara, u kojem je Zakon o radu mrtvo slovo na papiru. Predrag trpi ponižavajuće uslove za rad, ubeđen da za njega boljeg mesta nema – jednostavno, ima previše godina.

U svojoj ispovesti kaže da osobe starije od 50 godina niko ne želi da zaposli, a odbijanje je osetio na svojoj koži.

„Tri puta u protekle dve godine pokušavao sam da pobegnem iz onog mesta. Sva tri puta sam odbijen zbog svojih godina. Kćerka me je hrabrila da nađem nešto bolje plaćeno i mesto gde ću ljudski moći da radim, ali moje iskustvo i godine staža bile su nebitne poslodavcima. Rekli su mi da sam sklon oboljenjima, s obzirom na to da sam bliži da postanem deda nego ikada. To jeste tačno, ali je reći to nekome neverovatno podlo„, ogorčen je Predrag.

Ne samo što je podlo, nego je i protivustavno. Srbija je usvojila i u teoriji primenjuje zakon koji zabranjuje ocenjivanje učinkovitosti ljudi na osnovu očekivanja o njihovom zdravlju, kao i ostale vidove diskriminacije. Zagarantovana prava ostaju na papiru dok ovaj Novosađanin strahuje da dalje traži posao. Odbijanje je, kaže,neminovno.

“Imam više od decenije da radim do penzije. Radim tu gde radim i s godinama će mi biti sve teže da se prebacim na drugi posao. Biće nemoguće”, kaže Predrag.

Malo veće nade da će pronaći posao imala je Novosađanka Selena T. Kada je aplicirala na posao radnice u telemarketing agenciji i odgovorila da ima 45 godina, momentalno joj je rečeno da ne odgovara opisu za posao. Zbog čega jedna žena zbog tih godina ne može da radi posao koji uključuje samo rad na telefonu?

“Nije mi bilo jasno. Rekli su mi da sam ne samo prestara za posao, već ne odgovaram ni fizičkom opisu radnika kojeg traže”, navodi Selena.

Njoj ni pola godine od ovog nemilog iskustva nije jasno koji su kriterijumi za obavljanje telefonskog posla, a od tada druga iskustva sa konkursima nije imala.

“Ja sam već dugo, i mnogo pre ovog iskustva, demotivisana do kraja.Gledaju me kao staricu koja ne koristi ničemu, a imam godine i godine staža iza sebe, iskustvo veće od mnogih devojaka koje sada zapošljavaju, pa ih uče nekim osnovnim poslovima”, kaže ova nezaposlena Novosađanka, majka jednog deteta.

• Preporučujemo tekst: Sredovečne žene su sjajni radnici!

Stereotipi i predrasude jači od zakona

Deklarativno, kao država težimo evropskim standardima, kao i kroz usklađivanje zakonskih propisa i ovlašćivanje nezavisnih organa da štite zaposlene i nezaposlene. Ali, ti evropski standardi teško se lepe za naše vrednosti, što pokazuju novija i malo starija istraživanja.

Prema rečima zamenice Pokrajinskog ombudsmana Danice Todorov, još 2006. godine je u istraživanju uočeno da je diskriminacija žena i muškaraca na osnovu godina gorući problem prilikom zapošljavanja, te da je stav muške populacije da se žene lakše zapošljavaju. One, kako se navodi u istraživanju, pristaju na lošije uslove zarad zapošljavanja, zadovoljne što posle tridesete uopšte mogu da nađu posao.

Postoji iskustvo nezaposlenih i podaci koji to potvrđuju, te ne možete tvrditi da aktivne diskriminacije nema, kaže Danica Todorov.

„I pre tri godine smo u istraživanju u javnom sektoru uočili da, na primer,mlađe žene imaju pogodnosti na poslu u odnosu na starije. Država je pokušala da reši problem određenim pogodnostima za poslodavce, koji su oslobođeni plaćanja doprinosa za određene kategorije nezaposlenih, kao što su osobe sa invaliditetom, ili stariji od 45 godina i iznad 50. A imajte u vidu da neko ko ima 45 godina treba da radi do 65 i da je on tek na pola radnog veka”, kaže Danica Todorov.

Zakonski propisi, očigledno, ne mogu da iskorene stereotipe i predrasude u našem društvu. Pritom, statistika pokazuje da je stanovništvo sve starije, što poslodavce još više brine da će ostati bez mladih. Generalni stavovi da su stariji manje produktivni i/ili skloni bolesti, kaže zamenica Ombudsmana, naprosto nisu tačni.

• Pročitajte serijal o prednostima zapošljavanja starijih:
  Kako srebrnu ekonomiju pretvoriti u prednost budućeg sveta

„Ali, još uvek je kod nas i u drugim zemljama ta nesklonost ka starijoj populaciji jaka. Međunarodna zdravstvena organizacija je istraživala da li su stariji bolesniji i ustanovili dane postoji razlika u produktivnosti kada je reč o radnicima koji imaju 30 i 50 godina, naročito u vezi sa poslovima u kojima su potrebni znanje i iskustvo. Stariji čak ređe izostaju zbog bolesti od mlađe populacije, a istraživanja su pokazala da su stariji predani poslu, daju celog sebe, izražavaju zadovoljstvo poslom i ređe ga menjaju„, kaže Danica Todorov.

Zašto poslodavci ne menjaju stavove?

Predsednik Unije poslodavaca Vojvodine Stanko Krstin kaže da poslodavci svakakvih shvatanja, a naročito onih nelegalnih, posluju na tržištu. Njihovo dovođenje u red, kaže on, ide teško i sporo, dok radnici odlučuju da ćute.

„Kod nas je diskriminator zaštićen institucionalno, a kada ugnjetavani radnik odluči da se žali, teško dokazuje svoje iskustvo jer ne postoji nikakav trag diskriminacije“, kaže Krstin.

On dodaje da se danas aktivno radi na uvećanju diskriminacije, a ne na razvoju građanskog društva i zaštiti ugroženih.

„Nama prvo trebaju svesni poslodavci, a kao jedan od njih kažem da ima puno ljudi koji nisu pravi poslodavci, već su igrom slučaja – zakonitih, poluzakonitih i nezakonitih radnji – postali veliki igrači. Dobri poslodavci zbog njih ne mogu da dođu do izražaja. Ne znam kojim sistemom vrednosti se vode neki poslodavci kada diskriminišu ženu od 45 godina„, kaže predsednik Unije poslodavaca Vojvodine.

Zapošljavanjem mladih osoba, poslodavac ima mogućnost da na njima radi i usavrši ih za posao, a pritom ih njihov rad manje košta. Godine nose i veće iskustvo, samim tim i uslov za isplatu više plate, što mnogi poslodavci pokušavaju da izbegnu. Problem je, kaže Krstin, u činjenici da je iskusan radnik potreba a ne luksuz, što se na tržištu dosledno odbacuje.

„Mladi jesu željni rada i ambiciozni su, ali sa manje iskustva. To znači da se sa njima godinama radi, dok sa iskusnom osobom to nije slučaj. Lično mislim da su iskusni radnici i od 50 godina vredna radna snaga, jer ti ljudi imaju iza sebe ozbiljan kredibilitet koji se ne sme unižavati. Kad poslodavci prestanu da posluju ovako nepromišljeno i neisplativo na duže staze, zabeležićemo neki pomak“, objašnjava Krstin.