ЈОВО БАКИЋ

Струка или странка

Како грађани могу веровати држави, ако ову представљају корумпирани и нестручни „страничари”?

Пре неки дан писцу ових редака јавио се дотад му непознати вршњак др Предраг Божовић. Инжењер електронике и телекомуникација са 16 година радног искуства у струци, који је све дипломе стекао на Електротехничком факултету у Београду, пожалио се да није успео да се запосли у Министарству за трговину, туризам и телекомуникације, пошто су на шест различитих конкурса уместо њега неретко бирали оне са слабијим квалификацијама.

Наравно, требало је наћи ухлебљење страначким борцима. То што неки од њих, примљени на посао инспектора електронских комуникација, проведоше на основним студијама филозофије скоро 14 дугих година, а неки на основним студијама машинства и пуних 18, није поколебало министра Љајића и његове сараднике да им дају предност у односу на инжењера телекомуникација који је школске обавезе у року извршио. Штавише, према министру и следбеницима, и спортски менаџер с дипломом БК универзитета, квалификованији је од доктора електротехнике за пројектне активности у области информационог друштва.

Објашњење ове чудне појаве – или она у Србији, може бити, не изазива чуђење – налази се у чињеници да је министар Љајић, иначе један од ретких политичара у земљи о којем је писац ових редака некоћ позитивно писао, направио правилник о систематизацији радних места којим је предвиђено да за област електронских комуникација могу равноправно конкурисати инжењери телекомуникација и стручњаци из области друштвених и хуманистичких наука. На тај начин је страначким војницима повећана шанса за запослење у државној управи без обзира на потенцијалну штету за јавни интерес. Велика вероватноћа да министар Љајић није усамљен, тј. да његове колеге министри у Влади Србије на исти начин кроје правилнике у својим министарствима, не може утешити грађане који живе у држави у којој моћни политичари систематски понижавају струку и дискриминишу страначки неангажоване људе. Да ствар буде црња, изгледа да је било издавања потврда у којима се тврди да је неко био запослен у министровој странци дуже но што сведочи радна књижица да би се намакнуо законом предвиђени услов. Према томе, ради се о кривичном делу као производу бахатости властодржаца.

Напослетку, док неки истински доктори наука не могу да привире у државну управу, дотле лажни доктори реформишу МУП и управљају Београдом, баш као и највећом београдском општином. Уистину, немачки издавач часописа који је објавио рад др Малија образовао је комисију чим је исказана сумња у могуће плагирање, и она је потврдила да је наследник Потемкина плагирао делове доктората професора из Еритреје. Хоће ли Универзитет у Београду нешто учинити поводом ове бруке или ће се и сам обрукати? Хоће ли се премијер обрачунати са срамотом његових најближих сарадника – а тиме и његовом – која је превазишла границе Србије допревши и до Немачке? Како је могуће да онај који је наклоност грађана стекао на обећању беспоштедне борбе против корупције и криминала, без обзира на страначку припадност, не увиђа да неминовно губи поверење не само грађана, већ и његових „немачких пријатеља”, ако буде трпео надалеко познате плагијаторе око себе? Узгред, упознат је премијер и са случајем којим је овај чланак започет, али није позвао на одговорност коалиционог партнера. Да ли, можда, због тога што исте појаве може наћи и у својој странци? Да ли највећа опозициона странка, ма колико била мала, може позвати на одговорност некада омиљеног ватерполисту, а сада презреног др Шапића? Да ли се ико чуди што се на савест прозваних нема рашта апеловати?

Да ли друштво у којем живимо заиста није свесно да питање валидности научних титула није тек докона работа потписника овог чланка и његових сапатника? Или је, можда, упутно да затворимо универзитете, а да они свим грађанима доделе пре тога докторску титулу – пожељно из менаџмента? Зар је могуће да смо се толико искварили да не препознајемо да тонемо све дубље и дубље и да се не можемо опоравити, ако не почнемо да ценимо знање, професионалност и поштени рад? Ако се нестручни примају у државну управу, како ће бити направљен подстицајан пословни амбијент? Како грађани могу веровати држави, ако ову представљају корумпирани и нестручни „страничари”?

Напослетку, побећи ће из ове несрећне земље сви који нешто корисно науче на овдашњим квалитетнијим факултетима, ако се жалосно стање убрзо и драматично не промени. Потребно је организовати критичку јавност, а то значи да интелектуалци и новинари морају одговорити захтевима позива, тј. храбро бранити општи интерес супротстављајући се олигархијским структурама политике и крупног капитала.

Доцент на Филозофском факултету у Београду

Јово Бакић

објављено: 23.09.2014.

ЈОВО БАКИЋ

Левицом по олигархији

Нема више од револуције, капитализам се вратио на старе обрасце рада, ради се све дуже и напорније за све мање новца, док се капиталисти незајажљиво богате, нарочито на периферији светског капиталистичког система

Људи су током историје били неједнаки у моћи, богатству и друштвеном угледу. Ова неједнакост је неретко била и правно утемељена (нпр. сталешко друштво), а од Француске револуције се, упркос успостављању правне једнакости, друштвена неједнакост није ни најмање смањила. Штавише, како нас документовано обавештава Тома Пикети, капитализам је крајем дугог 19. века (1789–1914) увећао не само апсолутно богатство, него такође и доходовне и имовинске неједнакости. Тиме су идеали Француске револуције били издани, јер где влада огромна неједнакост – не може бити ни истинске слободе појединца ни братства и солидарности међу људима.

Тада није било спора међу онима који су се сматрали левичарима да је капитализам дубоко нечовечан систем, јер израбљује радну снагу, минимално је награђујући за дуготрајан и напоран рад у очајним условима, а гомила богатство у рукама малог броја крупних капиталиста. Стога је социјална демократија, радикалније левичаре попут комуниста и анархиста који су се залагали за револуционарно превазилажење капитализма да не помињемо, начелно била антикапиталистичка, па иако је према револуцији имала резерве. Требало је систематски реформисати капитализам посредством државне интервенције како би се кумулативним ефектом дошло до друштвеног развоја којим би капитализам био превазиђен човечнијим, напреднијим и праведнијим друштвеним системом, тј. социјализмом.

Током кратког двадесетог века (1914–1989) левица је представљала озбиљну политичку снагу, а ужасно искуство два светска рата, који су последица капиталистичке нечовечности и империјалистичке грамзивости, националистичке ускогрудости, фашистичког расизма и империјализма, комунистичког изазова капитализму и капиталистичког страха од овог изазова који је породио фашизам као највеће зло у историји човечанства, довело је, ипак, како Пикети показује, до смањивања друштвених неједнакости. Средство смањења неједнакости била је политичка воља која је створила државу социјалног старања. Ова држава је нарочито побољшала положај средњих слојева.

Са тзв. неолибералном револуцијом Маргарет Тачер и Роналда Регана дошло је, међутим, до реакционарног обрта, а са пропашћу европског реалног социјализма и до потпуног разобручења капитализма. Наиме, више није било страха од револуције, па се капитализам вратио на деветнаестовековне обрасце рада. Ради се све дуже и напорније за све мање новца, док се капиталисти незајажљиво богате, што нарочито важи на периферији светског капиталистичког система. Развејана је нада у „капитализам с људским ликом“, а социјална демократија, напустивши идеал превазилажења капитализма још почетком седамдесетих година прошлог века, како нас документовано обавештава Адам Пржеворски, потпуно се под ударом Тачерове и Регана идеолошки изгубила, постајући с временом нешто разблажена верзија неолибералног реакционарног покрета.

На истоку Европе је, с изузетком Чешке, левица врло слаба, још слабија но на западу, услед некрофобичног антикомунизма. Белодано је да је, како услед глобализације тако због недостатка јаке левице, (полу)периферни хиперолигархијски капитализам са својим деветнаестовековним узором завладао овим просторима. Потребно је стога отелотворити алтернативу, а да би се то урадило неопходно је оградити се од ауторитарности једностраначког социјализма и промовисати слободарску левицу.

Демократизам левице је критички усмерен нарочито против постојећег олигархијског система, јер капитализам, историја учи, увек изнова ствара олигархију. Левица 21. века, према томе, мора бити: 1) антикапиталистичка, јер нечовечност олигархијског капитализма треба прво јасно препознати како би уследила што ефикаснија борба против њега; 2) интернационалистичка и антиимперијалистичка, јер једино се међународном солидарношћу потлачених може одговорити на изазове глобализације и нападе НАТО-а; 3) доследно секуларна, јер црквене идеологије својом догматичношћу затварају умове за критичко мишљење; 4) демократска, јер тек се у истинској демократији могу остварити сви потенцијали људског бића без чега нема човечнијег, напреднијег и праведнијег друштва.

У друштвеним условима данашње Србије, смештене на периферији капиталистичког система, антикапитализам мора бити у овој фази начелног карактера, јер се не сме ући у отворену борбу са много јачим непријатељима. Треба радити на јаснијем обликовању и снажењу, те међусобном мирењу левичарских снага, како у Србији тако у суседним државама и ЕУ, јер само се трпељивошћу и међународном сарадњом може одржати борба која води победи над капитализмом и империјализмом – и остварењу просвећене демократије.

Доцент на Филозофском факултету у Београду

Јово Бакић

објављено: 03.06.2015.

TRAGIČNO Muž i žena umrli od gladi, ali ne zato što nisu imali za hleb, nego zbog još goreg razloga

Miljana Leskovac | 06. 06. 2015. - 21:54h | Foto: P. Dimitrijević | Komentara: 191

Supružnici Nikola (67) i Spasena (68) Milobratović umrli su do gladi, ali ne zato što nisu imali para da kupe hranu, već zato što nije bilo nikog da im hranu donese.

Sami: Za Milobratovićeve se sem novinara ovih dana niko nije raspitivao

Nesrećni penzioneri pronađeni su mrtvi u sredu u svom stanu u Beogradu, gde su najmanje 10 dana proveli ležeći nepokretni i gladni. Pitanje je da li bi ih i tada našli da Ulicom Nedeljka Čabrinovića na Čukarici nije počeo da se širi nesnosan smrad.

- Moj suprug i još nekoliko komšija razvalili su vrata stana, ali čim su zatekli jeziv prizor, istrčali su napolje i pozvali policiju. Žena je ležala na podu, dok je njen suprug, koji je inače bio nepokretan, ležao u krevetu - priča za „Blic” Dobrila Guzina, predsednica kućnog saveta zgrade u kojoj su Milobratovići živeli u improvizovanom, divlje izgrađenom stanu u prizemlju.
 

Moralni pad celog društva Sociolog Slobodan Vuković kaže da je ovaj slučaj samo prikaz moralnog pada celog društva u kome smo prestali da marimo jedni za druge. - Okrenuli smo se svome jadu, svako vodi svoju brigu. U zemlji u kojoj je privreda uništena i u kojoj posla nema, zavladala je opšta društvena apatija. Nema humanosti i nema empatije, a što je najgore, kraj takvog stanja se ne vidi - kaže Vuković.

Tačan uzrok smrti biće poznat nakon što bude urađena obdukcija u Institutu za sudsku medicinu. Sudeći po pričama komšija, supružnici najmanje 10 dana nisu izlazili iz stana.

Nikola (67) je bolovao od multiple skleroze i bio je potpuno nepokretan. Spasena, čije su noge stalno bile umotane u zavoje, teško se kretala.

Pretpostavka je da je pre 10 dana pala i da više nije mogla da ustane. To je i nju i njenog supruga koštalo života. Ako je Spasena i dozivala u pomoć, niko nije mogao da je čuje, jer je stan u kome su živeli imao prozore samo sa jedne strane, a i oni su bili zagrađeni improvizovanom staklenom verandom.

- Poslednji put kada sam je videla, a to je bilo pre više od 10 dana, primetila sam ispod zavoja da su joj noge crne. Toliko se teško kretala, da je često prolaznicima davala novac da joj kupe hleb i mleko. Pre dve nedelje se srušila na stepenicama, pa ju je jedna od komšinica odvela kući - pričaju u obližnjoj pekari gde je Spasena često kupovala hranu na veresiju.

- Ostao je dug od 4.000 dinara, ali čim bi legla penzija, ona bi vratila sve pare koje duguje. To je bila penzija njenog muža. Pričala mi je da je svojevremeno radio u Elektrodistribuciji, i to na nekom visokom položaju. Dece nisu imali. Rekla mi je da su nekada lepo živeli u stanu sa rođenim bratom njenog supruga, ali da je on jednog dana poželeo da se odvoje i da su tako završili u onoj šupi - kažu prodavačica iz pekare.

Za Milobratovićeve se, pričaju komšije, sem novinara ovih dana niko nije raspitivao.

Policija: Ovo viđamo svaki dan Kada je policajce pitala kako u stan iz kog se širi nesnosan smrad ulaze bez maske, Dobrila Guzina dobila je šokantan odgovor: „Gospođo, pa mi ovakve slučajeve viđamo svaki dan, za nas je to već postala rutina.“

Bračni par penzionera preminuo od gladi

STRAVIČNA SUDBINA Bračni par penzionera preminuo od gladi

Alo.rs | 05. 06. 2015. - 09:07h  13:20h | Foto: P.Dimitrijević | Komentara: 369

Bračni par Nikola (67) i Spasena (68) Milobratović, čija su tela u raspadanju preksinoć pronašle komšije, u ulici Nedeljka Čabranovića u Beogradu, najverovatnije su preminuli zbog gladi, piše Alo!.

Vrata adaptiranog stana u kom su živeli ovi penzioneri

Tačan uzrok smrti biće poznat pošto bude urađena obdukcija u Institutu za sudsku medicinu. Koliko su teško živeli, ukazuje dug za hleb od 4.000 dinara koji su napravili u obližnjoj pekari.

 Bračni par penzionera preminuo od gladi

Ovo je Srđan Kolarić, predsednik opštine Čukarica čiji građani umiru od gladi!!!

Komšije kažu da im je bilo čudno što od nedelje nijedno nisu videli, a kada su osetili nepodnošljiv smrad iz stana Milobratović, odlučili su da pozovu policiju.

- Policija nam je rekla da pronađemo dva svedoka i uđemo u stan. Moj suprug je razvalio vrata. Nesrećna žena ležala je u hodniku mrtva, dok je u spavaćoj sobi na krevetu mrtav ležao njen suprug. Često sam ih i sama obilazila. Nekoliko dana smo im lupali na vrata, ali niko nije otvarao - kaže Dobrila Guzina, predsednica kućnog saveta.

- Baka je dolazila u pekaru samo po hleb. Trenutni dug im je četiri hiljade dinara. Kako su živeli od penzije plaćali su nam kada su imali novca. Nikada se nije dogodilo da ne plate onog dana kada su nam najavili - priča radnica obližnje pekare u koju je Spasena dolazila svakodnevno.

Nakon nemilog događaja pozvali su policiju i Hitnu pomoć. Međutim, lekari su mogli samo da konstatuju smrt bračnog para, jer su im tela bila u fazi raspadanja.

- Živeli su u adaptiranom stanu. Nismo nikada imali problema sa njima. Znali smo da teško žive jer su im penzije male. Međutim, nikada nismo čuli da su se žalili. Još se u zgradi oseća neprijatan miris. Krivo nam je što te nedelje nismo bili uporni, možda smo mogli da im pomognemo - priča jedna od komšinica umrlog bračnog para za koji napominje da je došao iz Hrvatske i da su im rođaci takođe u nedelju dolazili, ali kako nisu otvarali vrata oni su otišli.

Komšije preminulog bračnog para



Ovo je Srđan Kolarić, predsednik opštine Čukarica čiji građani umiru od gladi!!!

Beogradska policija u sredu uveče uradila je uviđaj. Kako saznajemo, nije bilo premetačine u stanu i ne radi se o ubistvu. Tačan uzrok smrti bračnog para utvrdiće se nakon obdukcije koja će potrajati jer su tela u fazi raspadanja.

Pups je jos ranije rekao da pozdravlja DRI i da stoji na raspolaganju

Prijava protiv Aleksandra Šapića zbog zloupotreba pri nabavkama

Tanjug | 03. 06. 2015. -

Državna revizorska institucija (DRI) podnela je krivičnu prijavu protiv predsednika Gradske opštine Novi Beograd Aleksandra Šapića zbog sumnje da je izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja u vezi sa javnim nabavkama.

Aleksandar Šapić

Prijava je protiv njega podneta u maju i to zbog dela zloupotrebe službenog položaja propisanog članom 359. Krivičnog zakonika u vezi sa javnim nabavkama.
 

Institucija je podnela prijavu tokom sprovodjenja revizije konsolidovanih finansijskih izveštaja završnog računa budžeta i pravilnosti poslovanja Gradske opštine Novi Beograd za 2014. godinu, navodi se u saopštenju DRI.

Krkobabić: Pošta će širiti posao i primati nove radnike

Tanjug | 04. 06. 2015. - 14:43h | Komentara: 0

Pošta Srbije će u narednom periodu proširiti svoje poslove i upošljavati nove radnike, izjavio je danas direktor Milan Krkobabić navodeći da to javno preduzeće već sada obavlja četiri puta više finansijskih transakcija nego sve poslovne banke u zemlji.

 - Ne primamo nove ljude da bi ih tek tako zaposlili. Mi nemamo nešto više već nešto manje ljudi, sada smo pali ispod 15.000 radnika. U Pošti se nije povećao broj radnika, jer pokušavamo da budemo maksimalno efikasni, ali tamo gde treba da primimo nove ljude - primićemo i uopšte se toga ne bojim -  rekao je Krkobabić novinarima nakon otvaranja nove pošte u beogradskom naselju Stepa Stepanović.

Krkobabić je kazao da Pošta gde god se formiraju nova naselja kupuje poslovni prostor i otvara nove pošte.

 - U Srbiji nema viška radnika već manjka posla, jer i ovo što radi to je šaka jada, pa jer i to malo da otpusimo, daj da im nadjemo posao. Mi se ovde trudimo da im nadjemo posao, uskoro ćemo raditi i menjačke poslove u Pošti, poslove posredovanja u osiguranju i još neke poslove -  kazao je Krkobabić.

On je naveo da u Srbiji ima 1.600 pošta, 4.500 šaltera, ali da opet ima redova, jer su pošte najjeftinije i dodao da Pošta mesečno ima 20 miliona klijenata.

 - Isplati se gradjanima da čekaju, jer će platiti tri puta manje. Zaista smo efikasni i jeftini. Borimo se za nove poslove i da zaradimo. Poslovne banke, izgleda da je takva situacija, konstatuju da im Srbija nije više tako interesantna. Ne mogu da zarade toliko koliko su zaradjivale, pa polako odlaze -  istakao je Krkobabić.

Penzioneri: Smanjili ste nam penzije, a dižete porez za 80%

Iz Udruženja traže od Vlade da stavi van snage tu odluku.

- Posle neustavnog smanjenja plata u javnom sektoru i penzija većih od 25.000 dinara, donošenja neustavnog Zakona o izvršenju i obezbeđenju kojim je dodatno ugrožen položaj građana, suočavamo se sa novim nametom koji preti da čitave porodice zavije u crno i dovede do prosjačkog štapa, navodi se u saopštenju tog udruženja.

Dodaje se ne postoje ekonomski opravdani razlozi za povećanje poreza na imovinu u vreme krize kad je pala cena strambenog kvadrata, na šta će dodatno uticati povećanje poreza.Udruženje sindikata penzionera je podsetilo da je za poslednje tri godine velikom broju građana porez na imovinu višestruko uvećan, iako je vlast obećava da neće povećavati namete i da će štititi one koji su najugroženiji.

- Šta opljačkani, uplašeni i poniženi građani, koji se svakog jutra sa strahom i neizvesnošću bude, mogu još da očekuju od vlasti? Kada će prestati ekonomsko nasilje i zašto Srbija ima najveći porez na imovinu od svih država u Evropi, zapitalo je to udruženje.