1. Statistika
U Srbiji ima oko 1.700.000 penzionera. Smanjene su penzije za oko milion ljudi. Da, to jeste mnogo, ali… Kada se oduzmu i oni koji smanjenje bar opravdavaju ako baš i ne podržavaju (a ne može se reći da takvih nema bar u desetinama hiljada), onda je brojka još i nešto manja.
Ipak, bezmalo milion revnosnih glasača nije šala? Nije. Zašto se onda neko usuđuje da zavlači ruku direktno u njihov džep? Možda se slažemo da je taj neko „hrabar“ i „rešen da ozdravi državnu kasu“? Ili ipak postoji neka ozbiljna računica iza svega, računica koja pokazuje da neće tih milion ljudi toliko zameriti da glasa za nekog drugog na narednim izborima?
Ako naglas razmišljamo računica nezakonitog uzimanja penzija može biti ta:
- da je 10 odsto i dalje zadovoljno
- da još 10 odsto ni neće izaći na naredne izbore
- da 10 odsto neće doživeti naredne izbore
- da će 10 odsto poverovati u neka nova obećanja
- da će 10 odsto prelomiti neka vanredna jednokratna isplata pred izbore…
I eto, već smo skoro prepolovili broj „garantovanih glasova“ za političke protivnike na narednim izborima. Ovo jeste nagađanje, možda i lupetanje, ali i dalje nam se čini preciznijim od verovanja da neko nije radio neku sličnu računicu pre nego što je odluka doneta.
2. „Fond“ PIO
Fond PIO zapravo i nije fond u pravom smislu te reči. Fond PIO nije nezavisna institucija, investicioni fond, samostalna kasa. Fond PIO je pre služba, biro, sekretarijat države, koji obavlja neke od poslova vezano za penzije.
Kao i mnogi drugi nazovi „fondovi“ pri državnom aparatu, i PIO fond zapravo je samo jedan od vrata na istoj kasi u koju sav novac ulazi i iz koje izlazi, a ono „fond“ u imenu više govori o tome šta bi trebalo da bude, nego što govori o tome šta je taj fond danas.
Ovim su bilo kakve odluke o penzijama izmeštene iz sfere ozbiljnih finansija, ekonomske matematike, pa čak i zakona, obligacionih odnosa, prava i obaveza, i prenete na polje – politike (uglavnom one „dnevne“).
3. Politika
Odluka o smanjenju penzija, pa i o dešavanjima u javnom sektoru, doneta je praktično nacionalnim konsenzusom – na izborima. Politička stranka koja je najavila „teške, veoma teške, najteže u istoriji reforme i rezove“ dobila je ogromnu podršku glasača na izborima da iste i sprovede.
Mišljenja smo, kao i mnogi stručniji od nas, da je doneta odluka u nesaglasju sa zakonima Republike Srbije, bez obzira što je Ustavni sud „presudio“ drugačije.
Ali, ma koliko svi volimo da se zaklinjemo u nepovredivost i apsolutnu moć zakona, često zaboravljamo da oni nisu nađeni kraj ognjene kupine, u kamenu munjom uklesani, već da ih donose ljudi, što će reći da je volja naroda (u predstavničkoj demokratiji preneta na poslanike), zapravo – iznad zakona.
Naravno, većina će sad pomisliti: Ali to nije moja volja! Nije. To je prosečna volja svih nas zajedno, bez obzira što je ne prati ni neki naročiti polet, prosečno, svi zajedno, jesmo se odlučili da nešto korenito treba da se promeni.
Sve i da lično verujemo (a tu bismo se složili) da je nezakonita odluka o smanjenju penzija daleko od smislene, korenite, neophodne i opravdane promene, prosečno, kao narod, za sada još smo još uvek spremni da verujemo, da se nadamo, da to jeste tako. Za sada… Videćemo da li ćemo se, kao narod, po ovom pitanju složiti na narednim izborima, ili, i ako se ne složimo, da li ćemo poverovati nekim drugima, ili istim ovim, da će im prioritet biti da nam penzije vrate, samo ako baš njih izaberemo?
Da li ćemo odluku doneti samo prema obećanju o penzijama? Ili ćemo se voditi i nekim drugim parametrima da glasamo za jedne, druge ili treće? Jer, nije kao da u Srbiji manjka zaista ozbiljnih tema…
Ali, mi, prosečno, izgleda imamo preča posla (više o tome u narednoj tački).
4. Mentalitet kraba
Penzioneri koji imaju penzije 60, 70 ili 80 hiljada dinara, ne smeju ni da se požale na to da im je penzija smanjena za pet ili 10.000, jer odmah bivaju optuženi da su prevaranti, lopovi, buržuji, kulaci.
U selu gde svako ima po jednu kozu, onaj sa dve je prevarant, lopov, buržuj, kulak. Tako je i u Srbiji:
– Umesto da se pitamo kako to da su nam penzije toliko bedne, bednije čak i od bednih plata, i da nađemo odgovor, pa onda da razmislimo o tome kako da obezbedimo da nam deca i unuci imaju makar i te bedne penzije (jer po svemu sudeći, oni neće imati ni toliko), mi smo kivni na one čija je penzija u ravni potrošačke korpe, ili nešto viša.
5. Može im se
Ovo je možda i glavni razlog koji objedinjuje sve ostale razloge zašto penzije nikada neće biti vraćene. Jednostavno – može im se.
Može im se zbog svega navedenog u prethodnim tačkama.
Može im se zato što su penzije tema sporenja i u mnogo bogatijim državama, i naročito, u onim državama iz kojih nam dolaze savetnici, predstavnici, sekretari onih „međunarodnih“ institucija koje smo davno odabrali za svoje mentore, svoje pokrovitelje, roditelje iza kojih se naši političari kriju. Ako u svojim zemljama gledaju kako penzije nestaju i problemi starih se nagomilavaju (
ko čita Penzin redovno dobro je upućen u ovaj proces u celom svetu), zašto bi imali razumevanja za Srbe?
Može im se zato što su nasledili tradiciju donošenja neustavnih odluka i zakona, i zato što smo naviknuti da poslanici mogu da izglasaju bilo šta što nije u skladu sa prethodno izglasanim, i da to znaju, i da to posle bude ukinuto, i da niko nikad za to ne snosi političku ili kakvu drugu odgovornost.
Može im se zato što su nasledili političku kulturu u kojoj je postalo nezamislivo da Srbija ima politiku, da ima interese, da ima volju. Političku kulturu u kojoj je nezamislivo da se odluči bilo šta bez odobrenja „međunarodnih“ organizacija, političkih, vojnih i finansijskih, ili, neretko, i bez odobrenja običnih ambasadora.
Može im se zato što su nasledili kičmu nas umornih, iznurenih, i zauzetih i mnogim drugim problemima, da na njoj sede dok se i sami ne umore, ne skliznu, kao i toliki prethodni, kad nam kolena pod teretom klecnu.
Može im se zato što su ponikli, razvijali se, zaseli, u političkom okruženju koje ima 19-vekovne kriterijume za narodne vođe: ne mora obrazovanje, ne mora pristojnost, ne moraju rezultati, ne mora odgovornost za svaku „sitnicu“, samo dok se ide, malo po malo, napred. Može im se zato što znamo da nisu kalibra vođa koji su državu proveli kroz 19. vek, pa im onda ni ne tražimo to malo po malo, napred, nego smo primorani da biramo vagajući ko će, u tom trenutku, da nas vrati korak, a ko dva, nazad, pa da glasamo za one „bolje“.
Ne, penzije nam neće vratiti, kao što nam ne vraćaju ni uložene doprinose prerano preminulih, ni doprinose za stambeni fond ako nismo dobili stanove, ni plate, ni doprinose, ni godine rada izgubljene u „privatizacijama“, ni sate uložene u delatnosti koje su nekad bile na državi, kada je država imala vrtiće, kada je imala škole, kada je imala fakultete i studentske domove.
Neće nam vratiti ništa jer im se može, jer, šta bi njima ostalo kada bi nama ostavljali naše? Neće nam vratiti ništa jer gledaju onih 1% bogatih u svetu koji drže 99% svetskog bogatstva i sanjaju da su u tih 1%, na glavama nas ostalih 99%. A da bi dotle došli, moraju još mnogo da uzmu, i ne treba sumnjati da će to i učiniti. Osim ako…
Mladen Bogićević
