Na nivou ideološkog PR-a, neoliberalizam je jednostavno protiv države. Država je rastrošna, glomazna, partijska, korumpirana itd. Nasuprot tome privatni kapital je efikasan, štedljiv, racionalan, častan. Cilj ove vrednosne raspodele je navesti ljude da misle da je privatizacija što više zajedničkih resursa dobra i da je to na neki način dobro za sve.
Ali, stvari tu nisu sasvim jednostavne. Često se može i od tajkuna čuti da je vreme neoliberalizma prošlo i da bi država morala da interveniše i pomogne privredi. Kao da se i kapital priklanja opštem zaključku da se sve ne može ostaviti samo tržištu, pošto je ono ipak nesavršeno. Ovo pozivanje države u pomoć može da izgleda kao napuštanje neoliberalizma, koji je, navodno, doktrina o tržištu kao jedinom ispravnom sudiji o uspehu i neuspehu poslovnih poduhvata.
Sve to ukazuje da odnos neoliberalizma prema državi nije tako jednoznačan. I to nije ni čudno. Stvar je u tome da je sam pojam države dvoznačan.
U jednom svom aspektu, država je monopol na silu i ubiranje prihoda od poreza na jednoj teritoriji. To znači da je država kao monopolsko preduzeće čije usluge svi u jednom društvu moraju da kupuju. Ovaj aspekt države se neoliberalima sviđa, jer je on u potpunom skladu sa težnjom svakog kapitala da dođe u monopolsku poziciju. Neoliberalizam nema problema sa ovom državom, nego sa drugim njenim aspektom koji kaže da bi državna vlast trebalo da bude u interesu svih, odnosno, da ne bude privatizovana. Drugim rečima, neoliberalizam ima problema sa demokratskim aspektom države.
I kad bolje pogledate, videćete da skoro svi neoliberali imaju antidemokratska uverenja. I to nije slučajno, jer je povezano sa osnovnim opredeljenjima neoliberalizma. Naime, neoliberalizam u svom jezgru nije ideologija tržišta, nego ideologija privatizacije. Ideal neoliberalizma bi bila potpuna privatizacija. Neoliberali zamišljaju da bi potpuna privatizacija ukinula potrebu za državom i za kolektivnim odlučivanjem – demokratijom – jer ne bi postojalo ništa zajedničko o čemu bi kolektivno trebalo odlučivati. O svemu bi odlučivao privatni vlasnik. Ovo stanje za neoliberale predstavlja ideal slobode. Sve je privatno, a ljudi međusobno, po slobodnoj volji, razmenjuju privatnu imovinu, ulažući novac i rad. Naizled, rešena zagonetka društva i istorije.
Ali, u stvari, ne bi bilo nikakvog rešenja. Naime, slobode, za koje se zamišlja da bi postojale u ovakvom društvu, imaju sasvim drugačiju osnovu od sveopšte privatizacije. Da bi neko od nas mogao da odbije da kupi neku robu ili da radi neki posao za određenu platu, on stalno mora da ima dovoljan broj alternativa kojima se može okrenuti ako prvu opciju odbije. To znači da mora postojati jedan zajednički, neprivatizovan prostor u kome se ova razmena odvija. Ali ne samo to, to znači i da stvari koje se ne mogu odbiti ne mogu da budu privatne.
Primera za to ima mnogo. Ako je vodovod privatizovan, pošto po prirodi stvari može postojati samo jedan vodovod, vi naravno možete odbiti da imate vodu u stanu, ali mislim da ne treba da objašnjavam da je to praktično nemoguće. To znači da privatizacija vodovoda nema nikakve veze sa slobodom i tržištem. Drugi primer može biti čuvena kompanija Monsanto, koja prema navodima iz filma Food inc. drži 96% tržišta kukuruza u SAD. U filmu se pominju slučajevi da ova kompanija dobija sporove za ugrožavanje patenta samo ako neko gaji drugi kukuruz u okolini polja sa GM kukuruzom. Nedavno se na internetu pojavila i informacija da je Monsanto postao vlasnik Blackwater-a, najveće američke firme za privatno obezbeđenje. Tu možemo da vidimo kako izgledaju posledice neoliberalizma u praksi, na primeru tržišta kukuruza gde je moguće zamisliti konkurenciju različitih firmi. Dominantna firma po svemu počinje da liči na državu, kontroliše sudove i ima privatnu vojsku. Jedino čega u toj državi nema je demokratija.
I to je izvor glavnog nesporazuma. Neoliberali misle da bi sveopšta privatizcija sačuvala tržište i povećala slobodu, ali stvar je sasvim drugačija. Tržište je u svom pojmu neprivatizovana stvar: privatizovano tržište nije tržište. To znači, da zaoštrimo taj nesporazum još više, da je tržište socijalistička kategorija u kapitalizmu. Ono treba da ravnopravno raspodeli jedan resurs u javnom interesu, a treba da ga obezbeđuju politika, sudovi i javnost koji su takođe neprivatizovani i, u našim terminima, socijalistički. Ili demokratski, pošto su „socijalistički“ i „demokratski“, u ovim pojmovnim okvirima, sinonimi.
Neoliberalizam i neoliberalni kapitalizam su, dakle, neprijatelji demokratije. To danas zvuči jeretički zbog toga što smo navikli da je kapitalizam u odnosu na državni socijalizam koji smo nekad imali zastupao političke slobode koje su danas nezaobilazni deo pojma demokratije. Ali kapitalizam i neoliberalni kapitalizam nisu jedno isto. Kapitalizam je sistem koji je isticao prednosti privatne inicijative na tržištu, neoliberalni kapitalizam jednostavno želi da privatizuje što više stvari, pa i onih koje nisu na tržištu ili su po svom pojmu povezane sa javnim dobrom, kao što su sudovi ili mediji. U funkcionalnom kapitalizmu ne postoje monopoli i radnička prava nisu potpuno podređena interesima kapitala, u neoliberalnom kapitalizmu monopola ima a prava zaposlenih jesu podređena interesima kapitala.
U tom smislu, autoritarna monopolska država je ideal neoliberalizma. Jedini uslov je da ona bude ispražnjena od demokratskog sadžaja. Ukoliko demokratija formalno postoji, onda država treba da bude neformalno privatizovana. Ali, još bolja od neformalne privatizacije je faktička privatizacija, a mi smo upravo nedavno dobili Zakon o javno-privatnom partnerstvu koji će omogućiti da monopolska javna preduzeća pređu u privatne ruke.
U svemu tome krije se još jedan nesporazum kada se neoliberalizam povezuje sa anarhizmom. Tu se podrazumeva da bi neko ko je anti-autoritaran trebalo da deli neoliberalne stavove, jer oni vode ukidanju države. Međutim, oni na mesto države dovode samo nekog ko je još autoritarniji, budući da svojom okolinom može da raspolaže kao sa privatnim vlasništvom, bez demokratskih ograničenja. Anarhizam u stvari nema nikakve veze sa neoliberalizmom.
Poenta svega je da država nigde neće nestati. Mi ćemo još uvek morati da živimo na zajedničkom prostoru, da idemo zajedničkim ulicama i pijemo jednu istu vodu.
Razlika je samo u tome da li ćemo taj prostor, navodno u ime slobode, dati u privatne ruke, zajedno sa svime što je neophodno da tržište funkcioniše – sudovima, javnošću i demokratskom vlašću.
