Ко је сиромашан?
-историјски приказ-
У земљи Србији је класично сиромаштво, у коме се умире од глади јер буквално нема хране или појединац није у стању да себи обезбеди најогољенију егзистенцију, било врло, врло ретко.
Србија није никад била земља у којој се умирало од глади, већ ‘рај за сиромашног човека’ (Херберт Вивиан, 1897).
Много је записа почев од Старог завета па надаље у којима се говори о сиромашнима, сиромаштву и њиховој заштити, али конкретних података о томе ко се сматра сиромашним и која је то линија и шта је сачињава, која дели сиромашне од других обично нема. Ипак, у византијском спису Прохирон (приручни закон), обнародованом у Цариграду у IХ веку, наводи се податак ко се сматрао сиромашним, те као такав није могао да сведочи: «сиромашан не сведочи, а сиромашан је онај који нема педесет новчића имовине». Ово је један од првих записа у коме се путем новчане вредности одређује граница сиромаштва. Баштина или имање је била гранична међа која је одражавала статус сиромаштва.
Тако је књаз Милош Обреновић 1837. године, тражећи да порез ‘сиромаху тежак не буде’, сматрао сиромашним онога ‘који је у правом смислу сиромах, који је честан и радин, но баштине не има, ђечицом је обдарен, или је коим му драго честном образом убожен’. И ослободио је непосредног пореза сиромахе који имају ситну децу, а немају земље, па морају ‘аргатовањем’ (надничењем) да издржавају породицу.
"За Милоша је, значи, немање земље било потребан, али не и довољан услов да неко буде сматран за сиромашног; додатни услов била су мала деца. Из ових примера види се да је граница која дели сиромашне од несиромашних утврђивана поседовањем баштине или имања."
Њихов ризик сиромаштва био је за 40% већи од просека популације, а дубина сиромаштва је, такође, била знатно већа од просека (Aнекс).
Они су чинили 17,7% укупног становништва и скоро четвртину укупног броја сиромашних.
-Највеће учешће у категорији старих лица имали су пензионери (69%), нарочито у урбаним подручјима, док су остале категорије имале мање учешће: издржавана лица (22%), пољопривредници (7%) и остали (2%).
-Ако се сиромаштво посматра међу пензионерима, запажа се да су земљораднички пензионери, посебно у руралним подручјима, били знатно угроженији од осталих пензионера, са двоструко већим ризиком сиромаштва у односу на просек популације, и знатно дубљим и оштријим сиромаштвом у односу на остале пензионере.
- Они су погоршали слику сиромаштва међу пензионерима, пошто су њихове пензије изузетно ниске и исплаћиване су са веома великим временским закашњењем.
-историјски приказ-
У земљи Србији је класично сиромаштво, у коме се умире од глади јер буквално нема хране или појединац није у стању да себи обезбеди најогољенију егзистенцију, било врло, врло ретко.
Србија није никад била земља у којој се умирало од глади, већ ‘рај за сиромашног човека’ (Херберт Вивиан, 1897).
Много је записа почев од Старог завета па надаље у којима се говори о сиромашнима, сиромаштву и њиховој заштити, али конкретних података о томе ко се сматра сиромашним и која је то линија и шта је сачињава, која дели сиромашне од других обично нема. Ипак, у византијском спису Прохирон (приручни закон), обнародованом у Цариграду у IХ веку, наводи се податак ко се сматрао сиромашним, те као такав није могао да сведочи: «сиромашан не сведочи, а сиромашан је онај који нема педесет новчића имовине». Ово је један од првих записа у коме се путем новчане вредности одређује граница сиромаштва. Баштина или имање је била гранична међа која је одражавала статус сиромаштва.
Тако је књаз Милош Обреновић 1837. године, тражећи да порез ‘сиромаху тежак не буде’, сматрао сиромашним онога ‘који је у правом смислу сиромах, који је честан и радин, но баштине не има, ђечицом је обдарен, или је коим му драго честном образом убожен’. И ослободио је непосредног пореза сиромахе који имају ситну децу, а немају земље, па морају ‘аргатовањем’ (надничењем) да издржавају породицу.
"За Милоша је, значи, немање земље било потребан, али не и довољан услов да неко буде сматран за сиромашног; додатни услов била су мала деца. Из ових примера види се да је граница која дели сиромашне од несиромашних утврђивана поседовањем баштине или имања."
Њихов ризик сиромаштва био је за 40% већи од просека популације, а дубина сиромаштва је, такође, била знатно већа од просека (Aнекс).
Они су чинили 17,7% укупног становништва и скоро четвртину укупног броја сиромашних.
-Највеће учешће у категорији старих лица имали су пензионери (69%), нарочито у урбаним подручјима, док су остале категорије имале мање учешће: издржавана лица (22%), пољопривредници (7%) и остали (2%).
-Ако се сиромаштво посматра међу пензионерима, запажа се да су земљораднички пензионери, посебно у руралним подручјима, били знатно угроженији од осталих пензионера, са двоструко већим ризиком сиромаштва у односу на просек популације, и знатно дубљим и оштријим сиромаштвом у односу на остале пензионере.
- Они су погоршали слику сиромаштва међу пензионерима, пошто су њихове пензије изузетно ниске и исплаћиване су са веома великим временским закашњењем.
Нема коментара:
Постави коментар