Tehnološke generacije – Od rala i volova do smartfonova

Za samo jedan vek, za veliki deo stanovništva planete, potpuno se promenilo okruženje u kom živimo i radimo, ali se ovaj skok najčešće vezuje samo za poslednje decenije informatičke revolucije, i zasluge za prilagođavanje „novim tehnologijama“ pripisuju se samo najmlađima. Zašto?

Ako pogledamo samo poslednjih 100 godina, automobili su zamenili zaprege, traktori ralo i volove, ali ta zamena se desila, na primer, pre 50 ili 80 godina, zavisno od grada i države koju posmatramo. Od tada do danas konceptualno se malo šta promenilo. Automobili jesu unapređeni, ali nijedan novi sistem transporta nije uspostavljen za poslednjih 50 godina ubrzanog razvitka: aviotransport, železnica, kamioni, brodovi – sve su to koncepti prevoza stari decenijama, stotinama ili hiljadama godina.

Isto tako, pre 50-100 godina električna energija ušla je praktično u svaku kuću u Srbiji i promenila mnogo toga, od osvetljenja i „dužine dana“, pa do mašina i kućnih aparata. Nestale su „žice“, zamenili su ih mikseri, nestale su peći pred štednjacima, a stigli su i usisivači, frižideri, bušilice…

I danas žive i rade u Srbiji ljudi koji za života nisu samo menjali stariji auto za novi, nego su u školu pošli na zaprezi, a svoju decu u školu ispraćali automobilima koje su zaradili, kupili, naučili da voze, da popravljaju, sa se staraju o njima, neretko – decenijama.

Ta generacija nije odrasla ni sa jednim od uobičajenih kućnih aparata koji se i danas koriste, uključujući i televizor. Sve što je danas obavezni deo doma nisu ni videli ni čuli da postoji pre svog puberteta, pa ipak su sve te tehnologije ušle u njihov život nekako prirodno, lako, i tu i ostale.

Možda u toj lakoći prihvatanja svega, prihvatanja gladi, rata, bolesti, smrti, teškog rada, i leži razlog zašto su njihova deca od rođenja imala utisak da je sve to prosto „tu“ i „tako“, pa svojim roditeljima nikada nisu priznala taj ogromni tehnološki skok koji se desio negde od perioda Kraljevine do perioda Socijalističke FR Jugostavije (1974).

A šta tek reći za treću generaciju po redu kojoj je često zabava kada vide kako njihovi roditelji, babe i dede, koriste računare ili ekrane na dodir? Oni misle da su napravili gigantski napredak samo zato što brojke telefona više ne vrte u krug nego pritiskaju na ekranu. Istovremeno:

• voze se u skoro istim automobilima u kojima su i odrasli
• sede pod istim, ili tek nešto drugačijim sijalicama
• koriste telefone, sprave kojima na daljinu komuniciraju sa drugima
• gledaju u nekakve ekrane sa kojih dobijaju informacije koje ne postoje u fizičkom obliku (na papiru na primer)…

– Ali! – kažu oni – Ovo je sad nešto potpuno drugačije! Kola imaju softver, telefon ima video poziv, televizija je povezana sa internetom… Dakle, opet sve što je bilo obavezni detalj svih filmova o očekivanoj budućnosti koje je snimala i gledala generacija njihovih roditelja.

Da li smo toliko različiti, manje ili više prilagodljivi, ili prosto sve vreme, i svaka generacija, radi ono što radimo kao vrsta kroz celu evoluciju? Da li su se deca smejala roditeljima koji nisu znali sami da zapale vatru? Da li je svaka naredna generacija uvek bila svesna koraka koje je načinila prethodna? Ili je sve, uvek, do pojedinca i porodice?