Tri stvarnosti: društvena nepravda neviđenih razmera, ogromne nejednakosti i gubitak poverenja u elite – definišu ovaj politički trenutak, i to sa pravom. Mladi ljudi ovo opažaju i imaju pravo što se ljute, piše za Project Syndicatenobelovac Džozef E. Stiglic.
Na obe strane Antlantika, pojavilo se nešto interesantno u glasačkom obrascu : mladi ljudi glasaju sasvim drugačije u odnosu na starije. Izgleda da je stvoren veliki jaz zasnovan ne toliko na prihodu, obrazovanju ili polu koliko na generacijskoj pripadnosti birača. Postoje valjani razlozi za ovu podelu.
Životi mladih i starih, kako se trenutno žive, razlikuju se međusobno. Njihove prošlosti su različite, baš kao i njihovi izgledi. Hladni rat je, na primer, završen pre nego što su se neki bili rodili i dok su neki još bili deca. Reči kao što je „socijalizam“ ne nose značenje koje su nekada imale. Ako socijalizam znači stvaranje društva u kome se daje nemala pažnja zajedničkoj brizi – gde je ljudima stalo do drugih ljudi i do sredine u kojoj žive, neka ga bude onda. Da, možda je bilo propalih eksperimenata pod tim nazivom pre četvrt ili pola veka, ali današnji eksperimenti nemaju nikakvu sličnost sa onima iz prošlosti. Zato neuspesi tih prethodnih eksperimenata ne govore ništa o novima.
Stariji Amerikanci i Evropljani iz više srednje klase, imali su dobar život. Kada su stupili na tržište rada, čekali su ih dobroplaćeni poslovi. Pitanje koje su oni postavljali bilo je šta bi želeli da rade, a ne koliko dugo treba da žive sa svojim roditeljima pre nego što dobiju posao koji će im omogućiti da se isele.
Ta generacija je očekivala sigurno radno mesto, da se rano venča, da kupi kuću – možda i vikendicu, i konačno, da dobije solidnu penziju. Sveukupno, oni su očekivali da će živeti bolje od svojih roditelja. Iako je današnja starija generacija nailazila na prepreke na putu, njihova očekivanja su, u najvećem delu, ispunjena. Možda su kapital stekli više zahvaljujući svojoj nepokretnoj imovini nego od svog rada. Sigurno da im je to bilo neobično, ali su svesno prihvatali darove špekulativnog tržišta i često su sebi odavali priznanje zato što su kupili na pravom mestu i u pravo vreme.
Danas, očekivanja mladih ljudi, gde god se nalazili na skali raspodele dohotka, sasvim su suprotna. Suočavaju se sa nesigurnošću radnog mesta tokom celog svog života. Mnogi visokoobrazovani mladi ljudi tražiće posao mesecima i često će ga naći tek nakon jednog ili dva neplaćena stažiranja. Oni mogu da se smatraju i srećnicima jer znaju da njihovi siromašniji vršnjaci, među kojima su neki bili i bolji u školi, ne mogu da priušte sebi da provedu jednu ili dve godine bez prihoda, a nemaju ni potrebne veze da dobiju stažiranje.
Današnji mladi ljudi sa diplomom fakulteta opterećeni su dugovima – što su siromašniji, to više novca duguju. Dakle, oni se ne pitaju koji bi posao želeli da rade; oni se jednostavno pitaju koji bi posao mogao da im omogući da vrate kredite za studiranje, što će ih često opteretiti za 20 i više godina. Isto tako, kupovina kuće je samo san.
Zbog ovih napora, mladi ljudi ne razmišljaju mnogo o penzionisanju. Ako bi razmišljali, samo bi se uplašili toga koliko je potrebno da akumuliraju da bi živeli pristojnim životom (iznad golog preživljavanja), imajući u vidu postojanost najnižih kamatnih stopa.
Ukratko, današnji mladi ljudi posmatraju svet kroz prizmu međugeneracijske pravednosti. Deca više srednje klase možda će i dobro proći na kraju, jer će naslediti imetak od roditelja. Iako im se možda ne sviđa ova vrsta zavisnosti, još manje im se dopada alternativa: početak od nule gde se sve urotilo kako oni ne bi postigli bilo šta nalik onome što je nekada smatrano osnovnim uslovima za život srednje klase.
Ove nejednakosti ne mogu se lako objasniti. Nije da ovi mladi ljudi nisu naporno radili: ove nedaće stižu one koji su provodili sate i sate učeći, one koji su se isticali u školi i činili sve ispravno. Osećaj društvene nepravde – da je ekonomska igra nameštena, dodatno je pojačan kada su bankari koji su doveli do finansijske krize, koja je uzrok slabosti ekonomije, odšetali sa mega-bonusima, a da skoro niko nije pozvan na odgovornost. Izvršena je prevara ogromnih razmera, ali nekako, niko je zapravo nije počinio.
Političke elite obećale su da će „reforme“ doneti prosperitet bez presedana. I jesu, ali samo za gornji jedan odsto stanovništva. Svi ostali, uključujući i mlade, dobili su nesigurnost bez presedana.
Ove tri stvarnosti: društvena nepravda neviđenih razmera, ogromne nejednakosti i gubitak poverenja u elite – definišu ovaj politički trenutak, i to sa pravom. Odgovor nije: više istog. Zato partije levog i desnog centra u Evropi gube.Amerika je u čudnom položaju: dok se republikanski predsednički kandidati takmiče u demagogiji, sa loše osmišljenim predlozima koji bi pogoršali situaciju, oba demokratska kandidata predlažu promene koje bi – ako bi samo prošle Kongres – mogle da naprave razliku.
Tamo gde bi bile usvojene reforme koje predlažu Hilari Klinton i Berni Sanders, bila bi zaustavljena mogućnost finansijskog sistema da vreba one koji već vode nesigurne živote. A oboje imaju predloge kojima bi iz korena bio promenjen način na koji Amerika finansira svoje visoko obrazovanje.
Ali treba da se uradi još više kako bi vlasništvo nad nekretninama bilo omogućeno ne samo onima čiji roditelji mogu da im obezbede avans, i kako bi se osigurale penzije imajući u vidu ćudljivosti berze, kao i svet sa skoro nultim kamatama kakav smo postali.
Najbitnije, mladi neće naći lak put do tržišta rada ukoliko privreda ne bude bila mnogo bolja. „Zvanična“ stopa nezaposlenosti u SAD – 4,9 odsto, maskira mnogo više nivoe prikrivene nezaposlenosti koja, u najmanju ruku, drži plate na niskom nivou.
Nećemo, međutim, biti u stanju da rešimo problem ukoliko ga ne prepoznamo. Naši mladi ga vide. Oni opažaju nedostatak međugeneracijske pravde i imaju pravo što se ljute.
Tekst objavljen u Project Syndicate
Džozef Stiglic je jedan od najuglednijih ekonomista XXI veka, profesor na Univerzitetu Kolumbija i pisac. Strani je član Ruske akademije nauka. Dobitnik je Nobelove nagrade za ekonomiju 2001. godine. Bio je predsednik Saveta ekonomskih konsultanata u vreme Bila Klintona i zamenik predsednika Svetske banke i glavni ekonomista MBRR – Međunarodne banke za rekonstrukciju i razvoj od 1997. do 2000. godine. Osnovač je Inicijative za politički dijalog koja okuplja stručnjake za međunarodni razvoj.
Нема коментара:
Постави коментар