Da li su penzioneri pečurke, paraziti, iliroditelji, bake i deke? Da li jedna generacija ugrožava naredne generacije? A, da li jedna generacija ugrožava naredne ako im je prethodno obezbedila stabilnost, bolje obrazovanje, kvalitetnije stambene objekte i infrastrukturu, redovno snabdevanje hranom – bolju početnu poziciju od svih prethodnih generacija na planeti?
Matematika nam je svima jasna: manje dece, manje zaposlenih, manje doprinosa – manje penzije. Ali, da li je pitanje treće generacije za društvo i civilizaciju samo u matematici, ili ima nečega i u odnosu prema pojedincima, ljudima, članovima društva, članovima porodice? Ili, ako takva matematika poručuje da moramo štedeti i obezbediti sami sebipenzije, zašto bismo onda svoja primanja trošili na decu? Ili, ako smo ih već trošili, možemo li da ih dobijemo nazad da ispunimo i tu novu „svetu misiju“ obezbeđivanja sopstvene starosti?
Matematikom ćeš me, matematikom ću te
Reći da su problemi našeg Fonda PIO posledica „neodgovorne politike, sankcija, ratova, urušene privrede„, itd, lako je, i u najvećoj meri tačno. Međutim, mnoge druge države, koje nisu imale ratove (u skorije vreme, na svojoj teritoriji), ni tako nerazumne političare kao naši što su (bili i ostali), i koje su imale više-manje kontinuirani razvoj privrede, dakle, i takve,uspešne države, takođe imaju problema sa penzijskim sistemima i ulaze u sličnereforme dok najavljuju još teže promene (produžetak radnog veka i podizanje starosne granice za penziju, privatizacija usluga zdravstvenog sistema, rezanje troškova i smanjenje obima usluga socijalne i zdravstvene zaštite, itd).
Da bismo uopšte pokušali da nađemo rešenja za probleme naših penzija, moramo napraviti otklon od trenutnih (katastrofalnih) trendova, domaćih i globalnih, i posmatrati stvari, za promenu, malo šire, ili malo dublje. Baveći se „
smanjivanjem i povećanjem penzija„, raspravama o
uvođenju drugog stuba (
privatnih penzija), itd, mi ćemo možda (skoro nemoguće, ali
možda) rešiti neke probleme današnjice. Ali, tim tempom nećemo ni zagrebati suštinu problema dok u godine za penziju ne stigne sledeća generacija za koju sasvim sigurno neće biti iole održivih rešenja (
jer, kako tek obezbediti penzije generaciji koja nema ni poslove i plate?).
Da li je mnogo da kažemo da ni „penzije“ zapravo nisu tema, nego da je tema kontinuirano dostojanstvo i dobrobit ljudi od početka do kraja života?
„Početak života“ za sada nije sporan i čujemo poruke važnosti ulaganja u decu. Međutim, sporan je taj „kraj života“, čak ne toliko za današnje generacije sredovečnih koliko za one mlađe, a o tome još uvek niko ne govori. Preteško je? Predaleko je? Nerešivo je?
Vrlo verovatno je da već naredna generacija „penzionera“ zapravo neće biti generacija penzionera, nego generacija socijalnih slučajeva, ili doživotnih radnika, ili „sebičnih“ pojedinaca koji rasprodaju svu svoju imovinu i nekretnine kako bi sebi obezbedili prihode i dostojanstvo u starosti, ne ostavljajući ništa potomcima, osim onoga što su uložili u njih tokom detinjstva i školovanja (obratite pažnju na ovaj detalj, više o njemu u nastavku teksta).
Istina, ljudi žive duže. Istina, ljudi žive kvalitetnije. Istina, tehnologija napreduje. A onda sledi zaključak ravan onima iz ranijih epoha civilizacije: stari su teret društva. Zaista?
Da li je to poruka današnjim starim, današnjim sredovečnim ili današnjim mladim, da znaju, šta ih očekuje do sredine 21. veka?
Moja penzija ili naša porodica
Milenijum i po, ili vek i po, od kraja robovlasništva, nešto više od jednog veka penzija u svetu, ali i dalje nemamo uređene i efikasne penzijske sisteme, a kako godine prolaze, sve smo dalji ovom cilju. Problemi karakterišu i „državne penzije“ i „privatne penzije“. Problemi karakterišu i stvarne fondove (privatne ili državne) i takozvane „fondove“ (poput našeg Fonda PIO) koji i nisu fondovi u pravom smislu te reči nego se zapravo finansiraju iz tekućih prihoda a njima se upravlja mahom prema principima politike a ne ekonomije (takozvani sistem PAYG – pay as you go).
Penzije koje se obezbeđuju iz PAYG sistema (koji mi koristimo) dugoročno su neodržive zato što su generacije koje stupaju u penziju imale manje dece, tako da je manji procenat radno sposobnog stanovništva a veći procenat penzionera, priliv u Fond PIO je manji pa se razlike popunjavaju iz budžeta, i to nam je svima poznato (u Srbiji je situacija utoliko gora zbog neprestanog iseljavanja i ono malo dece što smo izrodili).
Penzije koje se obezbeđuju iz pravih fondova, koji upravljaju samostalno (uslovno rečeno) svojim prihodima i rashodima, imaju isti problem zbog negativnih demografskih trendova. Ipak, oni raspolažu svojom imovinom, svojim investicijama (za razliku od našeg Fonda PIO čije investicije je praktično prisvojila država i pokušava da ih privatizuje). Ovo raspolaganje ostavlja im mogućnost da umnože novac i tako balansiraju gubitke zbog manjih prihoda.
Šta je onda njihov problem? Svetska ekonomija. Penzijski fondovi poseduju milijarde (nekih novčanica) a kada investiraju moraju da misle dugoročno. Godina, dve, pet ili deset, malo znači za penzione fondove, naročito one velike koje raspolažu ogromnom masom kapitala. Zna li neko šta će biti za 5 ili 10 godina? Gde će biti nemiri, gde neredi, gde ratovi? Koje će tehnologije nastati, koje će nestati? Ako ulože u sirovine, da li će nam one trebati za 20 godina ili će im pasti cena? Ako ulože u vodne resurse, da li će privatizacija voda izazvati sukobe za par decenija? Da li će klimatske promene obesmisliti investiciju? Opustošiti neko zemljište, poplaviti drugo, obezbediti savršene uslove na nekom danas neplodnom tlu što će poremetiti današnje vrednosti… Niko ne zna.
Sve je prisutnija tendencija da nam se objašnjava kako sami moramo da se postaramo za svoja primanja u starosti. To je prilično zanimljivo, jer, u isto vreme savetuje nam se još nekoliko stvari:
- podizanje kredita – potrošačkih, stambenih, itd.
- podizanje dece – uz nove veoma visoke standarde higijene, kvaliteta hrane, dodatnih aktivnosti (što sve košta)
- školovanje dece – ne za „zanat“ ili „pismenost“, nego što više i što duže, te ovo izdvajamo kao poseban trošak koji se meri u desetinama hiljada (nekih novčanica)
- savremeni stil života – zdrava hrana (u gradovima), društveni život, modni trendovi, mobilnost (automobil, putovanja), itd.
Niko nam ne pominje kog od ovih „zadovoljstava“ treba da se odreknemo da bismo uštedeli odgovarajuću količinu novca i imetka za svoju penziju. Ako ćemo pošteno, prema matematici „samostalne štednje“, najisplativije je da se odreknemo preterane pomoći deci već od njihovog rođenja (mogu i „plastične“ pelene, „kineske“ igračke, „no-name“ patike, fakultet samo ako se upišu na budžet, itd).
Ako odškolujemo decu minimalno koliko im treba za rad (npr. zanat), već od njihovog punoletstva sav svoj novac možemo da zadržimo samo za sebe, a eventualni višak nekretnina (makar to bile „dečje“ sobe) da iznajmljujemo (nek bude i sopstvenoj deci za novac). Ako nam nekada i nestane novca, možemo prodati nekretnine a deci u nasledstvo ostaviti nešto ličnog nakita jednog dana, ili polovan automobil. Sve to, ako ćemo po matematici…
Ali, da li je cilj da imamo „penzije“, nekakva mesečna primanja izražena u novcu, ili je cilj da imamo dostojanstvenu starost? Penzije (novac uopšte), samo su sredstvo kojim se dolazi do suštinskih ciljeva čoveka, i čak nisu dovoljne (kolike god da su), a to vrlo često zaboravljamo.
Da li dostojanstvena starost podrazumeva samo finansijsku sigurnost, bezbednost i zdravstvenu zaštitu? Da li smo ostrva ili smo ljudi? Da li smo brojevi ili deo društva? Da li smo sami i samodovoljni, treba li da budemo takvi, ili smo rođeni i radili celog života za nešto drugo? Da li nam je decenijski motiv da se izborimo sa svim nedaćama bio da imamo sigurne prihode u starosti, ili da gledamo nove generacije, sopstvenu decu, državu, društvo, kako nastavljaju da se razvijaju i da uživamo u odmoru?
Zato, u priči o penzijama, prvo treba da zaboravimo – penzije. Vreme je možda da se setimo onih drugih segmenata našeg života…
Podvlačenje „crte“ jer „ovako više ne može“
Jedan od glavnih problema jeste upravo to posmatranje penzionera u javnom diskursukao određene društvene, političke, ekonomske grupe, odnosno, samo tako i nikako drugačije. Hajde, bar na kratko, da ih zovemo roditeljima, bakama i dekama…
Roditelji su mogli da se školuju, ali su školovali nas. Roditelji su mogli da se posvete poslu i usavršavanju, ali su se posvetili nama. Roditelji su mogli da kupuju stanove ali su plaćali naše školovanje. Roditelji su mogli da plaćaju sebi doprinose i štednju u banci, ali su plaćali nama odeću i hranu. Roditelji su mogli da putuju, da uživaju, da se razvijaju kao ličnosti i budu „kul“, ali su finansirali naš put ka tome da postanemo „kul“.
Roditelji su mogli da rizikuju, da investiraju, da se kockaju, pa ako uspeju – svima sjajno, a ako ne, ceo razvojni put porodice vratiće za dve generacije unazad (danas je običaj da se roditeljima često prebacuje kako „nisu prepoznali trenutak“, „prilagodili se nadolazećim društveno-ekonomskim promenama“, tj. da su bili lenji i „slepi kod očiju“).
Roditelji su mogli i da prave mnogu decu ne razmišljajući o tome šta zapravo mogu da im pruže, te tako da nastave tradiciju porodičnih „zadruga“ u kojima je život svakog člana porodice podređen uspehu same porodice, i nema se mesta za lične ciljeve i želje. Da su to uradili, deca bi, nedostatkom obrazovanja i mogućnosti da se finansijski osamostale, ostajala u porodici i stariji bi sebi obezbedili društvo, hranu, pomoć u kući, do kraja života. U takvom konceptu porodice, penzija može, ali i ne mora.
Roditelji su mogli da sede u svojim selima i varošima, bez ambicija za svoju decu.Mogli su jeftino da kupuju imanja onih roditelja koji su se sa svojom decom selili, i da jednog dana nama kažu: Evo! Ovoliko smo nasledili, a ovoliko vama ostavljamo, ovde, u brdima. Nema na čemu!
Sa druge strane, roditelji su mogli da prodaju nekretnine, imanja, i da sačuvaju novac sebi za stare dane. Ali, nisu ni oni sasvim sami zaradili te nekretnine i imanja, već dobrim delom nasledili od svojih roditelja, ovi od svojih, i tako unazad do Turaka i kneza Miloša koji je ukinuo kmetstvo rekavši: „Zemlja je onoga ko je obrađuje“.
Zato je mantra o „matematici penzija“ suštinski – prekid kontinuiteta evolucijskih veza porodice i društva. Ali, ako je to ideja – da se pitanje finansijske sigurnosti i, uopšte, života u starosti, svodi na matematiku, gde mlađe generacije učimo da su „stari sami krivi“ što nisu uštedeli dovoljno, ili što nisu napravili dovoljno dece (radne snage) da im obezbede pristojne penzije, i gde mlađe generacije učimo da je vreme da se „podvuče crta“, zašto onda to radimo polovično? Zašto ne idemo u toj matematici do kraja?
Mi danas poručujemo roditeljima, bakama i dekama, ovo:
- sada se podvlači crta – novca za vaše penzije nema jer ste imali malo dece (baš nas briga za to što ste nas imali malo da bi nam obezbedili više)
- sada se podvlači crta – penzije će biti onolike koliko ste uštedeli, i koliko mi doprinosa imamo da platimo, a nemamo, jer dobar deo nas ne radi, ili radi na crno, ili na „sivo“
- sada se podvlači crta – ne želimo da plaćamo vaše grehe, ne želimo da nam uzimate sadašnjost ni budućnost.
Jesmo li svesni da oni mogu da odgovore ovo:
- ako se podvlači crta – hajde da izračunamo koliko nam dugujete za vaše školovanje (baš nas briga za to što sa svojim diplomama ne umete da zaradite makar onoliko koliko smo mi zarađivali bez njih)
- ako se podvlači crta – da nam platite za svaki onaj dinar preko osnovnog koji smo vam dali, za ekskurzije, za biranu hranu (oni ne vole masno), za slatkiše i sladolede, za sport, za telefonske račune, za izlaske, za firmiranu garderobu…
- ako se podvlači crta – da nam platite za svaki onaj dan izdržavanja preko zakonskog osnova
- ako se podvlači crta – da rasprodamo nekretnine i kupimo nazad zemlju naših roditelja za vas, da ne bude da vam nešto zakidamo, a mi ćemo samo zadržati razliku
- ako se zaista podvlači crta – mi se za svoje stare dane ne brinemo, a šta ćete vi?
Postoje roditelji koji „gaje“ ovakav odnos sa decom, i to je legalno, čak i kad nije legitimno (jer ni oni najčešće nisu sve stekli od nule). Ali, ogromna većina roditelja nikada neće izgovoriti ovako nešto.
Ogromna većina roditelja ne želi ovako ni da razmišlja kao što ne želi da razmišlja šta sve može da nam se desi kada prvi put odemo od kuće na duže. Ogromna većina roditelja ostaje nema na ovakve „ekonomske“ tirade (koje nisu ništa više od izraza nemoći savremene ekonomske misli i akcije).
Rezultat? Rezultat je to što najčešće čujemo samo veoma oštre glasove različitih generacija koji stvaraju i produbljuju veštački stvoren generacijski jaz koji vešto koristi osnovne razlike nastale životnim iskustvom i planovima. Tako se svaki, i najmanji pokušaj generacijskog dijaloga uglavnom završi kao i pokušaj razgovora sa dece sa roditeljima o tome kada je
vreme da puste volan:
Ti ćeš da mi kažeš da ne mogu da vozim!
Stvaranje „Nulte generacije“
Uopšte, zanimljivo je to viđenje stvari koji se natura mlađim generacijama da ništa ne duguju starijima, sada kada od starih više ništa i nemaju da uzmu.
Naročito je zanimljivo jer imaju da uzmu još i poslednje nekretnine. Ali, to se nekako podrazumeva, to prosleđivanje porodičnog imetka, ali se izgleda ne podrazumeva zajedničko uživanje stečenog…
Podrazumeva se da su roditelji morali školovati, hraniti, finansirati „odrastanje“ (sa svim onim nepotrebnim troškovima), ali se ne podrazumeva da se roditeljima išta duguje. Podrazumeva se da mlađi ne treba da plaćaju za „grehe“ starijih, ali se ne podrazumeva da mlađi sve to isto treba da vrate svojoj deci.
Čak nije predaleko od istine da su starije generacije imale manje dece da bi im pružili više, a mlađe generacije imaju manje dece da bisebi zadržali više. Kao da neko ima ideju da stvori generaciju koja ne vraća dug prethodnima, niti zadužuje potonje, ako potonjih uopšte bude.
I tako, od priče o održivosti penzijskih sistema, dolazimo do pokušaja stvaranja „nulte generacije“. Generacije sa kojom sve prestaje a ništa zapravo ne počinje. Generacije koja ne želi da joj se oduzima, ali koja nema nameru da vrati svoje dugove. Generacije čije nazore formiraju ekonomske računice, plus i minus, potrebe tržišta, i zaboravljanje da nisu prvi ljudi izašli iz pećine. Generacije koja treba da odbaci starije generacije kao roditelje i bake i deke, i da ih posmatra isključivo kao parazite, krivce, za propuštene lične, političke, privredne, ekonomske, društvene šanse, i svoje i njihove…
Sa jedne strane, ovo zvuči kao trend koji je uzeo maha, i nekima se može učiniti da nije reč o „pokušaju“, nego da se u ovome već uspelo – da je „nulta generacija“ već ovde. Sa druge strane, da je tako, ne bismo toliko slušali priče o „ekonomskoj održivosti“ penzionih sistema i tišinu o dugu, ne samo prethodnoj generaciji, nego uopšte o ljudskoj evoluciji kao zatvorenom krugu duga koji se prenosi s kolena na koleno.
Brisanje neizbrisivog duga
U eri kada se na kreditna dugovanja gleda blagonaklono, pomalo je čudno da večiti prenos roditeljskog duga pokušava da se skrajne, i konačno – prekine.
Dug za hranu, odeću i stan zaboravlja se. Dug studentskih kredita prebacuje se na decu (studente, buduće roditelje). A nema duga prema trećoj generaciji. Ali, bilo bi zanimljivo čuti zaključak neke velike „referendumske“ ankete na pitanje: Šta treća generacija zapravo želi? Putovanja? Odmor od celog prethodnog života? Uživanje u blagodetima stečenog tokom decenija rada? Ili ipak nešto drugo? Možda samo onaj zaboravljeni dug: hrana, odeća, stan… i uživanje u blagodetima porodice?
Da, penzijama se kupuju prva tri. Ali, penzije ne mogu da obrišu, da umanje ili uvećaju, dug koji je mnogo stariji od njih, star koliko i evolucija. Nismo otkrili neku veliku tajnu, razrešili misteriju, ali neko mora da podseti da postoji dug koji se prenosi sa generacije na generaciju, koji se ne može izbrisati, bez brisanja svih narednih generacija.
Sada, kad smo se podsetili toga, hajde da se podsetimo o čemu mi pričamo godinama:
- Hoće li se raditi do 65 ili 67 godina?
- Da li je dovoljno 35 ili 40 godina radnog staža?
- Da li prevremene penzije treba da se umanje za 5 ili 10 odsto?
- Koliko država dotira Fond PIO koji je svejedno prisvojila?
- Da li da uvedemo privatne penzije?
U redu je sve to, ali, koliko su ova pitanja bila nebitna našim pradedama, biće nebitna i našim praunucima. Umemo li da budemo bar malo vrednija karika na pola puta od 19. do 22. veka?
