Старење старих или „стари, старији, најстарији‘‘
Процес демографског старења који се одвија у укупном становништву има своју реплику у старом становништву. Она се огледа у повећању удела старијих од 80 година, тзв. старачког контингента, како се у домаћој литератури преводи етаблиран израз oldest old population.
Овакве промене интерног старосног састава старих називају се старењем старих и под непосредним су утицајем обарања морталитета и продужетка животног века. Док је старење становништва актуелно и у развијеним и неразвијеним земљама, старење старих је још увек резервисано за развијеније земље .
Бројни су емпиријски докази да је старачки контингент најбрже растућа категорија у па се може очекивати пораст броја становника старости између 80 и 90 година (октогенаријанци) и оних у 90-им (нонагенаријанци) (Стојилковић, Динић, 2012). Стога није искључена могућност да дође до померања старосног прага старачког контингента.
развијеним земљама, пропулзивнија и од становништва старог 65 и више год. Овај тренд ће
се скоро сигурно наставити у следећим деценијама ако се узму у обзир напреци у стопама
преживаљања у најдубљим старостима,
Број становника високе старости порастао је и у Србији, од 1948. до данас са 45,6 хиљада на 258 000 . Ланчани индекси промене показују стално међупописно повећање у просеку за 30% до 1991. У наредном периоду, који карактерише и други концепт пописивања, континуитет пораста се прекида. Може се рећи да су тај пад „изазвали’’ најстарији мушкарци, чији је удео у односу на 1991. годину смањен за 11%, док је удео жена био скоро исти. Свакако да услед биолошких разлога морталитет најинтензивније делује код најстарије популације. Поред тога, здружени ефекат фактора с краја 20. века, као што је економска несигурност, инфлација, велике промене у свим секторима социјалне заштите, довео је до мањих улагања у заштиту најстаријих .
Мерено уделима старачког у старом становништву региона, старење старих је највише одмакло у два дијаметрално супротна региона -- Београдском региону и Региону Јужне и Источне Србије. Ове чињенице не би могле поткрепити Блумове наводе о директној корелацији овог феномена са развијеношћу. Високи удели „најстаријег старог‘‘ становништва не дугују се истим разлозима. Различит демографски развитак најатрактивнијег имиграционог центра у земљи и најнеразвијенијег подручја Србије ипак је резултирао сличним нумеричким показатељима. И док је главни град у просторној редистрибуцији концентрисао становништво које је у њему дочекало најдубљу старост, јужну и источну Србију су напуштали млади остављајући старије да у њој дочекају најдубљу старост. Учешће најстаријег становништва сваког региона у старом и старачком контингенту становништва Србије нема исти распоред 2002. и 2011. године. Партиципација Београђана је највише порасла. Сада је двоструко већа, али није достигла партиципацију осталих региона и у републичким оквирима је на зачељу.
Процес демографског старења који се одвија у укупном становништву има своју реплику у старом становништву. Она се огледа у повећању удела старијих од 80 година, тзв. старачког контингента, како се у домаћој литератури преводи етаблиран израз oldest old population.
Овакве промене интерног старосног састава старих називају се старењем старих и под непосредним су утицајем обарања морталитета и продужетка животног века. Док је старење становништва актуелно и у развијеним и неразвијеним земљама, старење старих је још увек резервисано за развијеније земље .
Бројни су емпиријски докази да је старачки контингент најбрже растућа категорија у па се може очекивати пораст броја становника старости између 80 и 90 година (октогенаријанци) и оних у 90-им (нонагенаријанци) (Стојилковић, Динић, 2012). Стога није искључена могућност да дође до померања старосног прага старачког контингента.
Број становника високе старости порастао је и у Србији, од 1948. до данас са 45,6 хиљада на 258 000 . Ланчани индекси промене показују стално међупописно повећање у просеку за 30% до 1991. У наредном периоду, који карактерише и други концепт пописивања, континуитет пораста се прекида. Може се рећи да су тај пад „изазвали’’ најстарији мушкарци, чији је удео у односу на 1991. годину смањен за 11%, док је удео жена био скоро исти. Свакако да услед биолошких разлога морталитет најинтензивније делује код најстарије популације. Поред тога, здружени ефекат фактора с краја 20. века, као што је економска несигурност, инфлација, велике промене у свим секторима социјалне заштите, довео је до мањих улагања у заштиту најстаријих .
Мерено уделима старачког у старом становништву региона, старење старих је највише одмакло у два дијаметрално супротна региона -- Београдском региону и Региону Јужне и Источне Србије. Ове чињенице не би могле поткрепити Блумове наводе о директној корелацији овог феномена са развијеношћу. Високи удели „најстаријег старог‘‘ становништва не дугују се истим разлозима. Различит демографски развитак најатрактивнијег имиграционог центра у земљи и најнеразвијенијег подручја Србије ипак је резултирао сличним нумеричким показатељима. И док је главни град у просторној редистрибуцији концентрисао становништво које је у њему дочекало најдубљу старост, јужну и источну Србију су напуштали млади остављајући старије да у њој дочекају најдубљу старост. Учешће најстаријег становништва сваког региона у старом и старачком контингенту становништва Србије нема исти распоред 2002. и 2011. године. Партиципација Београђана је највише порасла. Сада је двоструко већа, али није достигла партиципацију осталих региона и у републичким оквирима је на зачељу.
Нема коментара:
Постави коментар